Osetljivo pitanje pravde

Rehabilitacija dela četnika („dražinovaca”), kulaka, grolovaca, lica koja su povredila srpsku nacionalnu čast, ibeovaca, rankovićevaca, špekulanata i drugih – istorijska je neminovnost. Svedoci smo, međutim, da taj proces ide sporo i nesinhronizovano.

Iako su zakonom izjednačeni antifašistički pokreti partizana i četnika, postavlja se pitanje kako to i zašto ovi drugi teško ostvaruju svoja prava garantovana zakonom. Ako istoričari i drugi pišu istoriju na osnovu relevantnih dokumenata, kako je onda tako teško dokazati da je neko bio antifašista u četničkim redovima i da po tom osnovu ima, na primer, pravo na penziju. To je očito kontradikcija.

Drugo, brojevi koji se pominju u vezi sa streljanjima i osuđenima na kraju Drugog svetskog rata u poslednjih desetak godina nesumnjivo su preuveličani. Tu, skoro, čusmo podatak da je u Beogradu posle rata streljano stotinu hiljada ljudi. Pominjani su brojevi i od nekoliko desetina hiljada itd. Beograd je posle oslobođenja imao manje od 300.000 stanovnika. Po ovim računicama ispada da je svaki treći ili peti stanovnik, na primer, ubijen od „revolucionarnog subjekta“. Slična je situacija i kad su mnogi okruzi u pitanju. I tamo su često pominjani brojevi koji su premašivali broj stanovnika koji se posle oslobođenja u gradovima zatekao. Za užički okrug govoreno je da je streljano između dve i sedam hiljada lica. Takvi brojevi mogu se pronaći, istina uz velika ograničenja, i u nekim magistarskim radovima. Međutim, nedavno je u užičkoj Istorijskoj baštini, br. 18, objavljen „Upisnik pritvora – istražnog zatvora vojnog suda užičkog vojnog područja 1945. godine“ u kome je navedeno da je na kaznu smrti osuđeno 43 lica (5,7 odsto), od njih 750 uhapšenih. Navedeno je još da je u bekstvu ubijeno pet lica. Verujemo da u ostalih 15 okruga u Srbiji situacija nije bila slična ovoj, ali smo isto tako ubeđeni da brojevi ne prelaze nekoliko stotina. Uostalom, još 1987. godine objavljen je podatak da je Srbija tokom Drugog svetskog rata imala nešto više od 160.000 žrtava. Taj podatak je rađen na osnovu popisa Komisije za ratnu štetu koji je vodio dr Dušan Nedeljković, i koja je zabeležila celokupnu ratnu štetu u Srbiji.

Sve ovo izneli smo da bismo ukazali da je nedopustivo licitiranje sa brojevima poginulih bez osnovnih podataka, imena, prezimena, mesta pogibije itd.

Kada su pojedinačni slučajevi u pitanju, da bi se izvršila pravedna rehabilitacija potrebno je interdisciplinarno istraživanje svih činjenica u vezi sa žrtvama, a to znači uključivanje istoričara, pravnika, demografa itd.

Za ovu tezu navešćemo jedan od primera. Na Beogradskom univerzitetu krajem 1944. i početkom 1945. godine, 37 profesora i drugog nastavnog osoblja izbačeno je iz službe zbog, kako je rečeno, „kaljanja časti univerzitetskih nastavnika”. Taj drastičan podatak ostao bi istorijska činjenica da nekoliko mladih istraživača nije mesecima izučavalo biografije tih ljudi i pri tom saznalo da je njih najmanje 18 vraćeno na Univerzitet, da su mnogi nastavili sa univerzitetskom karijerom, a neki postali i akademici. Istina, to je bila „tiha rehabilitacija”, ali je ona doprinela da pitanje srpske časti kod ovih profesora nije više stavljano na dnevni red.

Ili pitanje pojedinačne rehabilitacije Dragiše Cvetkovića. Ako je on rehabilitovan za čin koji je učinio 25. marta 1941, moramo se odmah zapitati šta je 27. martom, bez obzira na to da li je to bio spontan antifašistički istup srpskog stanovništva ili su ga organizovali komunisti, Englezi ili neko četvrti.

Hoćemo da kažemo da se rehabilitacije moraju raditi stručno i moraju se sagledavati u istorijskom kontekstu, bez ponavljanja grešaka. Posebno zbog činjenice da je pravda osetljivo pitanje vezano uz više generacija, porodica i dr. Zna se da u pocepanoj Srbiji jedni s nestrpljenjem očekuju rehabilitaciju, ali postoji i ona druga strana koja iščekuje rezultate te rehabilitacije.

Na kraju, potrebno je skrenuti pažnju još na jednu činjenicu koja se u javnosti malo objašnjava kad su u pitanju „protivnici nove vlasti”. Mislimo tu na takozvanu „sporadičnu meru kažnjavanja” koja je bila prisutna u svim presudama, a značila je konfiskaciju dela ili celokupne imovine osuđenog. Podatak da je oko 80 odsto državnog sektora privrede Srbije posle Drugog svetskog rata upravo nastao procesom konfiskacije dovoljno govori o potrebi ozbiljnosti pristupu rehabilitaciji.

Direktor Instituta za noviju istoriju Srbije