Dramaturgija inflacije i kamata

Od našeg stalnog dopisnika iz Vašingtona
Kako to da prostitutke zarađuju više ako rade manje, zašto je bezbednije sesti pijan za volan nego pijan odšetati do kuće, treba li planetu hladiti, umesto sprečavati da se zagreva i slično – glavne su od mnoštva tema kojima se dvojac „otkačenih ekonomista” („podivljalih” ili „nepoćudnih”, kako se sve može prevesti engleska reč kojom su opisali sebe) bavi u nastavku „Frikonomije”, svetskog bestselera iz 2005, koji je prodat u četiri miliona primeraka na 35 jezika.

Stiven Luit (42) i Stiven Dabler (46) i četiri godine kasnije koriste prvobitnu formulu: da klasične ekonomske teorije proveravaju na nesvakidašnjim mestima. Koja su to mesta vidi se već iz samog naslova knjige koja je premijeru ovde imala 20. oktobra i danas je na 4. mestu bestselera najveće internet knjižare „Amazon”. Naslov je ovog puta „Frikonomija: globalno zagrevanje, patriotske prostitutke i zašto bombaši samoubice treba da kupe životno osiguranje”.

U ovom tandemu samo je Luit ekonomista (sa Harvarda) dok je Dabler novinar, što se opet pokazalo kao dobitna kombinacija: ono što imaju da kažu ne može se naime napisati jezikom klasične ekonomije, u kojem su ključne reči stopa rasta, inflacija, kamate i slično, već živom pričom, sa dramaturškim obrtima i neočekivanim zaključcima, posle čega čitaocu ne preostaje ništa drugo nego da se zapita – kako se ovoga nisam setio?

Slučaj čikaške prostitutke

Metodologija je takođe ista kao u prvom delu: sakupiti mnoštvo statističkih podataka, onda na osnovu njih postaviti pravo pitanje i ponuditi iznenađujući odgovor. To se ovoga puta najbolje vidi u dve priče: jedna je „studija slučaja” čikaške prostitutke po imenu Eni, a druga analiza situacija u kojoj ste se, na žurci koju je priredio prijatelj i na koju ste se odvezli autom, iako je samo kilometar i po od vašeg stana, dobro proveli, što podrazumeva i da ste prilično popili, a onda mudro odlučili kako je bolje da u povratku do kuće odšetate, a da za volan ponovo sednete sutra, kad se otreznite.

Tema o prostitutki uvodi čitaoca u knjigu, što je dobar potez s marketinške strane – seks je u svim oblastima formula za uspešan marketing. Dakle, Eni je jedna pametna poslenica najstarijeg zanata koja je, posle kratkotrajnog iskustva na ulici, gde su njene usluge jeftine (prosek u Americi je 25 dolara na sat), odlučila da podigne cenu i, na sopstveno iznenađenje, otkrila da što više zaračunava – bolje prolazi. Jedno od njenih iskustava je takvo da su mušterije kojima naplaćuje 5.000 dolara za celonoćni provod sklonije da je pre ili posle časte večerom ili izlaskom, nego oni koji za njenu uslugu plaćaju 3.000. Dakle, kad radi manje – prolazi bolje.

Na širem planu autori nude objašnjenje zašto se cena profesionalnog seksa urušila u poslednjih 60 godina. Ono je jednostavno, pa možda i predvidivo: njega je za „dž” danas mnogo više nego pre, što uverljivo dokazuje statistika. Između 1933. i 1942. više od 20 odsto Amerikanaca je platilo za svoje prvo seksualno iskustvo. Danas je takvih samo pet odsto.

Statistika je osnova i za „otkačen” pogled na drugu temu – voziti ili pešačiti pijan? Zaključak je svakako neočekivan: bezbednije je natreskan sesti za volan.

Evo i dokaza: u Americi jednu od svakih 146 pređenih milja vozi pijani vozač, koga policija uhvati na svakih 27.000 milja. To, statistički, znači neko može pijan da četiri puta za volanom pređe od jedne do druge obale Amerike, a da ga niko ne uhapsi.

Dva Stivena su onda uzeli i druge statističke podatke, latili se kalkulatora i izračunali da je verovatnoća da u saobraćaju nastradate ako šetate pijani čak osam puta veća po pređenoj milji (ili kilometru) nego kad alkoholisani vozite. To što kao pešak samo vi možete da budete žrtva, a što ste kao vozač pretnja i za druge, drugi je aspekt kojim se „frikonomisti” nisu bavili.

Štetni auto na struju

Sam naziv „frikonomija” nije valjda neophodno posebno obrazlagati, pošto je  „frik” već odavno u našem žargonu: izvorno značenje je nešto nakazno, frajersko, otkačeno. Takav pristup ovaj duo ima i kad je reč o sasvim aktuelnoj i apsolutno ozbiljnoj temi na globalnom dnevnom redu: zagrevanju planete. U tom poglavlju oni brane tezu da bi bilo bolje energiju usmeriti ka pronalaženju načina da se planeta veštački hladi, nego sprečavati da se veštački zagreva, što je inače, po njima, izgubljena bitka. To dokazuju i banalnim primerom: svaki put kad neki Amerikanac svojim autom na struju ode do samoposluge da kupi komad mesa za večeru, on time poništi svoj doprinos manjoj emisiji ugljen-dioksida u atmosferu, jer krave ili svinje u atmosferu ispuštaju metan, gas koji je nekoliko puta štetniji od produkata koji nastaju sagorevanjem automobilskih goriva, nafte ili uglja.

Kritičari „superfrikonomiji” zameraju da nema svežinu originala, prve „frikonomije”, ali nijedan ne opovrgava da je ipak reč o zanimljivom štivu. Čak i kad odgovori nisu kompletni, pitanja jesu prava, a uvid „u drugu stranu stvarnosti” je i ovog puta koliko zabavan, toliko i edukativan, a u svakom slučaju provokativan.