Pod točkovima kamiona sa mokrim peskom

Zvonimir Popović, srpski i švedskipisac, prevodilac, novinar, koji živi u Švedskoj, u svojim romanima: „Tamni vilajet“ (1998), „Bagrem šapuće“ (2001) i „Mokri pesak“ (2005), uspeva da pomiri različitosti dve kulture: srpske i švedske, dočaravajući ih s podjednako blsgim podsmehom i ironijom.Švedska kritika, na čijem jeziku je svoje romane izvorno napisao i objavio, listom je hvalila svežinu i lepotu njegovog književnog izraza. Poslednji deo ove trilogije, rukopis „Švedski tigar“, u prevodu i „prepevu“ na srpski jezik samog autora, koji je objavila izdavačka kuća „Gligorije Dijak“, predstavljen je na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu Helen Lašon, ataše za kulturu Švedske ambasade u Beogradu.

Pišući na švedskom jeziku, osvojivši simpatije tamošnje književne kritike i medija, Zvonimir Popović neusiljeno i duhovitorazgrađuje balkanske patnje, iluzije, lažne ideologije i stradanjaljudi u dijaspori bez primesa „gastarbajterskih žalopojki“. Zvonimir Popović radio je kao radnik na ringišpilu, prodavao je knjige, pisao pesme i prozu za decu, da bi zatim uspeo da zauzme rukovodeće pozicije u švedskojdržavnojadministraciji. Dobitnik je Brokmanove nagrade za kulturu grada Norčepinga. Prisećajući se svog odlaska u ovu, samo klimatski hladnu zemlju, Zvonimir Popović kaže:

-U Švedsku sam otišao za ljubavnim žarom, jer sam tamo upoznao svoju suprugu, 1958. godine i više od pedeset godina živimo u Švedskoj. Kada je ona trebalo da dođe u Srbiju da se venčamo, tadašnje vlasti su joj tražile uverenje da njena država Švedska nema ništa protiv da se ona za mene uda. Tadašnji zakon o braku koji je bio prepisan iz „svenarodnog“ Staljinovog zakona tražio je tu vrstu dokumenta. Išla jeod nadleštva, do nadleštva tražeći to uverenje. Svi su je u Švedskoj gledali kao neko čudo, jer je za njih pitanje braka bilo nešto između mene i nje, a ne države. Tako sam ja morao da odem kod nje.

Kafkijanske žrtve režima

Jovan, junak Popovićevog romana „Tamni vilajet“, koji je preveden i izdat na srpski jezik 2001,sanjajući o boljemživotu odlazi iz Jagodine u Švedsku gde ga umesto „obećanog raja“ čeka pakao: žena ga ostavlja, sud mu ne dozvoljava da viđa dete, gubi posao u fabrici kablova i životari primajući socijalnu pomoć. Popovićev Jovan je samo jedna od sudbina naših ljudi u belom svetu, koji zbog teškoća koje su preživeli postaju negativni prema drugomnacionu sa kojim žive.

O ovom antagonizmu i osećaju prema tuđini Zvonimir Popović kaže:

– Sve je individualno. Možda su ljudi frustrirani, zbog toga što ne mogu da pronađu sebe u novom svetu. Možda nemaju kapacitet da se snađu ili da se iskažu. Tačno je da takva situacija stvara ozlojeđenost. Ja se nikada tako nisam osećao. Ja volim Šveđane, isto kao što volim Srbe. Ima i intelektualaca koji se nisu snašli. Ima onih kojima ne ide od ruke jezik, te se muče da ga nauče, što ih već stavlja u drugu kategoriju građana. U takvim situacijama, lakše je osuditi taj narod i te ljude. To ništa ne košta. Naravno da i ja imam primedbe na život u Švedskoj, ali ja obe zemlje nosim u svom srcu, pročišćene od kriminala, od nezgoda, od lažnih političara. U meni je ostao sublimat jedne istinske zemlje i istinskog naroda.

U romanu „Švedski tigar“ ovaj pisacposmatra brodolom naše nacije kroz tri politička i vremenska perioda. U piščevoj vizuri je Jugoslavija pri kraju Drugog svetskog rata, vreme sedamdesetih godina prošlog veka i sadašnjost, u koju vraća svog junaka, Milovana Vidića, koji dolazi u Srbiju opustošenu ratom, gde se ni u šta više ne može verovati, a kamioni s mokrim peskom na drumovima „lišavaju života“ čak i doušnike i nezgodne „svedoke“ režima. S druge strane, radnjom su obuhvaćeni ljudi koji su bili upućivani u švedska preduzeća da bi špijunirali. Na ova dva plana, pisac piše o kafkijanskimžrtavama, žrtvama diktatorskog režima, žrtvama sopstvene nemoći i manipulacije. Zbog čega se ljudi sa zapadai ljudi sa istoka danas ne snalaze u sopstvenim životima?

Moralni dug umirućem bratu

–To je suštinsko pitanje. Na to se nadovezuje pitanje zašto mi uopšte pišemo lepu književnost, koja je u suštini fikcija. Stvarnost je takva da njome može da se upravlja. Ona može da se konstruiše, da se nagne na jednu ili drugu stranu. Ona može da se preboji, da se prefarba, da se dotera. U književnosti, iz celokupne stvarnosti, stvarne i lažne, mi moramo da izvučemo nit istine. Ljudi kao što su junaci mog romana ima svugde. Moj junak Milider postoji kao prototip u stvarnosti,ali sa drugim imenom, i zaista je poslao mnoge ljude u smrt. Tako je ustrojeno ljudsko društvo. Mi kao ljudi uvek želimo da uništimo onog koji je slabiji, onog ko ne može da se brani, tražeći da uzdignemo sebe i da plovimo nad njim. To je upravo ona zabluda, jer ljudi ne poznaju one koje mrze, već to čine zato što nisu kao oni. Kada izdvojite takvog junaka, stvarnog ili fiktivnog, onda je svejedno, da li je to Kafkin junak, ili se on nalazi u Dragocvetu, ili se nalazi u Beogradu. I moju porodicu je taj period špijunaže koštao. Pokušaću da to kažem bez suza, jer u ovom trenutku dok mi razgovaramo moj brat,prema kome sam imao moralni dug da napišem „Švedskog tigra“, kao knjigu na srpskom, umire u Francuskoj. On je,naime,sa petnaest godina zatvoren i isprebijan za delo „protiv naroda i države“. Pušten je u dvadesetdrugoj godini. Zbog toga sam morao da napišem ovu knjigu. Zbog toga je tako dirljiva –govori pisac.

Iako se njegovi junaci vraćaju svojoj prošlosti, poreklu, Zvonimir Popović se ne bavi našim korenima, jer je bavljenje „starim“, „preživljenim“ blisko „kraju“, a on želi da se njegov duhovni prostor proteže po beskraju: od Kirune (negde oko polarnog kruga),preko Jagodine, do Makedonije. Kako sam kaže, za njega je uzbudljivije da jedri po „nepoznatim vodama“, ali ne za kormilom, u prvom planu, nego u nekom skrivenom delu broda – „čekajući vetar.“