Sedam mitova o sponzorstvu u kulturi

Poslednjih godina se kao mantra predlaže tzv. partnerstvo između institucija kulture i privrede, što je eufemizam za sponzorstvo, savremenu verziju nekadašnjeg mecenatstva. Institucije kulture se upućuju da traže finansijsku podršku privrede za svoj rad, valjda zato što se kod nas kultura, nauka, obrazovanje i zdravstvo odvajkada smatraju troškom, a ne investicijom u zdravo, obrazovano i kulturno stanovništvo.

Nažalost, nigde nisam pronašao neki statistički pregled sponzorstva kod nas. Zauzvrat sam u medijima našao mnogo mitova o njemu. Ne znam da li iza njih stoje nepromišljeni optimizam, neznanje ili nebriga, ali bi, ako prate medije u kojima daju izjave, trebalo da malo više razmisle o onome što govore.

Pogledajmo te mitove.

1 U Srbiji raste svest o potrebi sponzorisanja kulture. Koliko shvatam, imućni pojedinci, privatna, javna i državna preduzeća i ministarstva i opštine najradije sponzorišu gradnju crkava i razne crkvene aktivnosti, sportska takmičenja, estradne nastupe i tzv. nacionalno važne priredbe i proslave. Prilozi za gradnju crkava su odraz duboko srednjovekovnog mentaliteta kupovine mesta na onom ili prestiža na ovom svetu, pritiska okoline i političkih stranaka i svesti da tokove crkvenih para niko ne kontroliše. Naši savremeni privatni i državni zadužbinari su daleko ispod nivoa jednog Miše Anastasijevića ili Ilije Kolarca, koji su pre mnogo više od jednog stoleća ulagali svoj novac u dobrobit srpskog društva.

U Srbiji više ne postoje ni nekadašnji kulturni zadužbinari, ni socijalistički sistem budžetiranja kulture, ni zakonski okvir za sponzorisanje, ni šira svest o toj potrebi. Postoji samo želja vlade da što više smanji budžetske izdatke za kulturu. Sponzori koji danas podržavaju kulturne i obrazovne institucije – čine poštovanja dostojnu manjinu.

2 Srpska privreda pokazuje sve više razumevanja za sponzorisanje. U Srbiji siva i crna ekonomija čine negde oko polovine privrede, a od one druge polovine, tek je negde oko 20 odsto industrija, ostatak su uslužne delatnosti. U Srbiji ima svega nekoliko dovoljno velikih preduzeća da mogu ozbiljnije da podrže kulturu, od kojih je samo neka i sponzorišu. Svi ostali su, čak i ako žele da nešto sponzorišu, suviše mali da mogu biti išta više od socijalne pomoći kulturnim institucijama. Srbija jednostavno nema onoliko privrede koliko je objektivno potrebno da bi sponzorisanje funkcionisalo kao iole stabilan način finansiranja. Osim toga, privatnici, u načelu, podržavaju kulturne institucije da bi imali poreske olakšice, što kod nas ne funkcioniše, ili da bi se reklamirali, ali im u našim uslovima reklama u medijima, na sportskim takmičenjima i na estradi daje mnogo veći učinak.

3 Poreske olakšice podstiču ulaganje u kulturu. Netačno, one će samo stvoriti preduslove za privatno sponzorstvo, ali će sponzori i dalje sponzorisati samo ono što hoće i što je u njihovom interesu. Zato ogroman deo institucija neće nikada dobiti ništa. Osim toga, u našem poreskom sistemu mnogo su veće mogućnosti za uštedu preko mućki s porezom nego preko sponzorstva.

4 Sponzorstvo omogućava institucijama kulture više autonomije. To nije tačno nigde u svetu pa ni ovde. U kulturnom, prosvetnom i naučnom životu uvek vlada pritajeni strah da će javna kritika vlasti ili privatnih sponzora ili pak pokretanje škakljivih tema prouzrokovati zatvaranje finansijske slavine. Razlika između budžetskog i privatnog finansiranja jeste u tome što je budžet pod kontrolom javnosti i ne zavisi od volje jednog pojedinca ili grupice ljudi iz uprave preduzeća.

5 Ako se potrude i razviju menadžerski pristup, institucije kulture će dobiti mnogo više sredstava. Ne, one će, kao što se u svetu to već dogodilo u nauci i obrazovanju, samo razviti obimne menadžerske službe koje će na kraju juriti za zaradom i potiskivati sve što je ne donosi. Zadatak kulturnih institucija nije da ostvaruju zaradu već da prave dobre kulturne programe. One institucije kulture koje (još uvek) nisu ukinute, troše sve više vremena i energije na jurenje za sponzorima umesto da to vreme posvete svojoj osnovnoj delatnosti. Osim toga, privatno sponzorstvo uvek zavisi od konjunkturnih kretanja i ličnog ukusa i interesa sponzora, na šta menadžeri iz kulture ne mogu da utiču.

6 Kulturne institucije su se navikle na lezilebovićki život na budžetu. Tačno, samo što su im političari prečesto dovodili direktore koji pojma nisu imali o rukovođenju institucijama kojima je trebalo da rukovode, a ako su i znali šta i kako i hteli to ozbiljno da urade – skoro nikada nisu imali podršku političara od kojih su zavisili i dan-danas zavise. Neracionalne institucije koštaju više nego što treba da koštaju, ali nijedan direktor nijedne veće kulturne institucije ne može da racionalizuje njen rad, na primer otpusti višak zaposlenih, bez odobrenja političara.

7 Institucijeće stajati finansijski bolje kada se spoje budžetska i sponzorska sredstva. Potpuno pogrešno. Troškovi rada institucija uvek rastu u skladu sa inflacijom, sponzorska sredstva nikada, a kad god porastu sponzorska sredstva, smanjuju se budžetska sredstva (koja su i inače na izdisaju i već jedva pokrivaju stalne troškove). Sponzorska sredstva su uvek samo dodatak koji krajnje retko prelazi koji postotak ukupnih troškova. Državni budžet je stabilan izvor finansiranja – ili bi bar trebalo da bude – koji omogućava dugoročno i svestrano planiranje, jer je ipak pod javnom kontrolom.

Budžetsko finansiranje nije jedino bogomdano rešenje, i ono, kao i svako drugo finansiranje, ima svoje prednosti i mane, ali sponzorstvo u našim uslovima, sem u retkim slučajevima, uglavnom samo ili olakšava kriznu situaciju neke institucije kulture ili produžuje njenu agoniju. Voleo bih da grešim, ali se bojim da ta greška, ako je ima, nije baš velika.