Srbi(ja) u Evropi

Od našeg dopisnika
Beč, Berlin, London, Rim, Valensija, oktobra – Beč, Berlin, London, Rim, Valensija: pet evropskih gradova i pet tačaka gledišta naših sugrađana na pitanja: Šta zapravo predstavlja i kakav je život u Evropskoj uniji? Šta ih je konkretno navelo da napuste svoju zemlju? Da li se evropskom integracijom postaje pokorna i jeftina radna snaga razvijenih zapadnih civilizacija ili ravnopravan i jednak sa onima koje smo poslednjih dvadeset godina posećivali samo posle više neprospavanih noći u redovima za vizu? Šta bi za Srbiju konkretno značio ulazak u Evropsku uniju?

Osim o evidentnim političkim i ekonomskim razlozima popričali smo o fizičkoj, a sa njom i psihičkoj odsečenosti koja je danas najverovatniji efekat evropske neintegracije.„Fizička odsečenost” predstavlja jednostavan izraz za političko-geografski paradoks u kome se Srbija danas nalazi: u srcu Evrope kao geografski pojam – politički, ekonomski i kulturološki je marginalizovana od Evropske unije kao institucije.

Uskraćenost slobode kretanja, a sa njom i nemogućnost kontakta sa ljudima različite kulture, boje kože i vere, prema svedočenju naših ispitanika, predstavlja sigurno jedan od najvećih hendikepa državljana Republike Srbije.

Kako možemo da znamo šta je dobro ili loše ukoliko nismo imali priliku da na sopstvenoj koži, očima i ušima „okusimo” jedinstvenosti međuetničke različitosti, zapitali su se naši sugrađani.

(/slika2)O nestanku ne samo fizičkih već pre svega onih nevidljivih granica koje danas izgledaju nepremostive, popričali smo sa Anom iz Beča, Ivanom iz Valensije, Danijelom iz Berlina, Sanjom iz Londona i Ivom iz Rima.

Za Anu, arhitektu u Beču, u Austriji se i danas potencira neutralizacija sufiksa „ić” u prezimenu:

Zapad me je naučio da se borim pre svega za sebe, na način koji nisam poznavala u Beogradu. Nema više množine ni u pobedama, ni u porazima. Sa jedne strane odlično, spoznaš svoje granice i pokušavaš svesno da ih pomeriš. Sa druge strane loše, večito si sam.

Distanca i indiferentnost – odličan opis mojih sugrađana. Odsustvo temperamenta, spontanosti, ali ne apriori i iskrenosti. Drugačiji ljudi, drugačija prijateljstva.

Za osam godina provedenih u Beču, tri godine sam studirala, i to je bilo divno iskustvo. Novi način rada, opušten ali smislen. Radno iskustvo je takođe pozitivno, ceni se trud! To je dobro, jer ako izostane finansijska satisfakcija, tu je bar pohvala i kontakti koji ostaju.

Ono što mi u Beču smeta jeste to da na našu zemlju ne gledaju sa mnogo simpatija. Migracije naših ljudi u Austriju su bile jako intenzivne u prošlosti, i to je sloj stanovništva koji se bavio najtežim fizičkim poslovima. Druga generacija je loše integrisana, jer iako govore perfektno nemački jezik, nisu uspeli da isplivaju i bave se uglavnom istim poslovima kao i roditelji. Postoji deo grada u kome žive, naši lekari kod kojih se leče, restorani i kafići u koje izlaze. Možda zbog toga, a možda i zbog njihove generalizovane slike i poimanja istočne Evrope, često bivamo potcenjeni. I onda, opet borba i dokazivanje. Redovi za vize i radne dozvole!

Kako Austrijanci jako poštuju titule i blago se zadive kad čuju da smo završile fakultet, drugarica iz Bosne je u šali predložila da doktoriramo da bismo još više neutralizovale „ić” u prezimenu. Baš tužno!

Ivan, na doktorskim studijama iz biologije u Valensiji, oseća konkretne razlike u svakodnevnom životu:

Razlozi zbog kojih sam nakon škole jezika upisao fakultet u inostranstvu i nastavio sa školovanjem (što nije bio moj plan, samo daleka mogućnost, čemu vodi i dokaz da sam položio prijemni na Biološkom fakultetu u Beogradu) bili su ratna dešavanja kod nas, opšta nesigurnost i neizvesnost, kao i nepriznavanje naših fakulteta u svetu.

Pitaš me za razlike? Pa sem onih očitih, kao recimo da se ljudi hrane mnogo više u restoranima nego kod nas (ja sam do svoje 18 godine bio tri puta u restoranu, dva puta išao na ćevape i jednom na ribu), preko krnjave opšte kulture zapadnoevropljana koji nemaju blagu predstavu o elementarnoj geografiji i istoriji (Crna Gora je glavni grad Srbije ili recimo da skoro 90 odsto meša Sloveniju sa Slovačkom, a u 99 odsto slučajeva nemaju pojma da je pokažu na mapi, iako se graniče sa prvom), zatim da roditelji nemaju vremena za decu, da su klinci obesni i od „koka-kole”i„Mekdonaldsa”zavisni, posle 30 metara pretrčanih hoće srce da im iskoči iz majice koliko se zadišu. Nema dece na ulici da se igraju, komšije se gotovo i ne poznaju.

Pozitivne strane: kosmopolitski duh velikih gradova (manji gradovi, kao Peruđa, su manje-više isti na svim geografskim širinama), kulturna i sportska dešavanja (koja su nam kao hleb potrebna posle onih prokletih sankcija), ne razmišljanje deset puta da li da kupim jednu majicu ili ne...

„Nigde nema osim u Srbiji?”

Sanja, ekonomista u Londonu:

Lakša putovanja i upoznavanje sa različitim kulturama kao uobičajeni kliše koji svi pominju jesu istina! Mnogo je zabavno kada radiš i družiš se sa ljudima koji su sa tako različitih krajeva sveta, culture clash je neverovatan, a u Londonu toga ima koliko ti duša želi, više stranaca nego Engleza! Čini da naučiš da budeš mnogo tolerantniji i otvoreniji i da prihvataš stvari sa osmehom. I da se šališ na sopstveni račun.

Isto tako pomaže, naročito Srbima, da shvate da svi ne misle i ne pričaju samo o nama.

I ovo je sve sjajno i bajno, ali: nije isto kada deliš svoje vesti, uspehe i neuspehe i događanja, sa familijom i drugarima u Beogradu preko telefona i „Fejsbuka” na brzaka. Nije isto kada se vratiš u svoj iznajmljen stan u kome ništa od stvari nije tvoje, i pre svega nije isto kad su mnogi ljudi oko tebe toliko naviknuti na stalne selidbe sa kontinenta na kontinent da se nikada ne vezuju ni za koga preterano. I zato mi kod kuće imamo drugare iz osnovne škole sa kojima se još uvek družimo, a mnogi se ovde jedva sećaju i kolega sa bivšeg posla i sa faksa. I to je valjda globalizacija.
Još jedna posledica globalizacije – „politička korektnost” se mnogo nameće. Šta je to uopšte? Preraslo je u sveopšte licemerje i potpuno drugi ekstrem!

I još nešto: dosta sa „nema nigde osim u Srbiji”! Ima! I dobrog i puno lošeg, i korupcije i ubistava i skandala u skupštini! Tako da nam nije baš sve tako crno.

Tolerancija je za Danijela, diplomiranog novinara, najveća prednost života u Berlinu:

Glavni razlozi što sam od malena znao da ću napustiti Srbiju jesu:manjak perspektive i manjak tolerancije u srpskom društvu. Pod manjkom perspektive podrazumevam pre svega to da je u Srbiji u većini slučajeva moguće naći posao samo ako imaš vezu. A od većine poslova plata nije dovoljna da možeš da živiš samostalno od nje. Situacija se pogoršava ako si na bilo koji (/slika3)način drugačiji od većine u društvu – jer većina u Srbiji ne toleriše nikakvu različitost. Time sam došao do drugog razloga: Srbija je još uvek zemlja vrlo patrijarhalnih, konzervativnih i netolerantnih pogleda na svet. Zbog toga ne planiram da se vratim i živim u Srbiji. Sa druge strane, u Nemačkoj, a posebno u Berlinu, situacija je potpuno drugačija. Različitost se gleda kao potencijalni vrednosni resurs, a ne kao hendikep! To važi ne samo u poslovnom već i društvenom aspektu. Ekonomski je moguće voditi normalan život, bez obzira na to kojim se poslom baviš, a moguće je naći isti, čak i ako nikoga u firmi ne poznaješ. Sviđa mi se što postoji red, što postoje norme koje svi poštuju. Postoji dobar nezavisni sudski sistem, policija radi da pomogne građanima, a gradski prevoz je velikom većinom u minut tačan. To su sve ogromne razlike u odnosu na Srbiju.

Za Ivu, diplomiranog filozofa u Rimu, život u inostranstvu predstavlja najuzbudljiviji način da shvati šta u sredini iz koje potiče zaista valja, a šta ne:

Kada se bombardovanje završilo, spakovao sam svoje stvari po kriterijumu „šta bih poneo na pusto ostrvo” i otišao. Otisnuo sam se sa jednostavnom mišlju u glavi: ako se u sopstvenom gradu, u sopstvenoj zemlji osećam kao stranac, biti stranac u inostranstvu neće ni po čemu biti nekakvo otprirođeno stanje. Takav mentalni stav mi je jako pomogao da u Italiji sebi stvorim novi život. A univerzalnost ljudske visprenosti i ljudske gluposti, u susretu sa novom kulturom, samo se potvrdila.

Život je susret; pre svega susret sa različitim, sa onim u čemu odista možemo iskonski da se ogledamo. Mogućnost da saživite sa jednom sredinom sa kojom, naizgled, nemate ničeg zajedničkog, najlepši je i najuzbudljiviji način da shvatite šta u sredini iz koje potičete zaista valja, a šta ne valja.

Ulazak Srbije u Evropsku zajednicu (zajednica mi zvuči mnogo bolje od unije) vidim upravo tako: kao mogućnost da se mladi ljudi uhvate u koštac sa najopasnijim neprijateljem – sopstvenim predrasudama. Da im se pruži mogućnost da se sami, svim svojim čulima, uvere ili razuvere u to kakva je ta stara Evropa, kakva si ti Danci, Letonci, Poljaci, Englezi, Italijani, Španci, Francuzi...

Marina Lalović