Kuće zidane od krova

Dok gleda kako se nadziđuju višespratnice u Beogradu, prijatelj kaže: „Vidiš da kuće mogu da se grade i od krova.” Ko zna šta je sve opaskom hteo da poruči, možda i da se naruga lokalnim „penjanjima drugima na glavu”, ali je njome nehotice izrazio i globalnu političku „modu”: na sve strane se sistemske građevine, nacionalne i internacionalne, preuređuju – temeljno, a počev od krova.

Kao da je na sceni nov fenomen – „revolucija rukovodstava”, s nizom tumbajućih projekata „odozgo nadole”, u kojoj su lideri preuzeli ulogu razgrađivača sistema, ili bar nekih njegovih bitnih delova, napuštajući tradicionalnu ulogu čuvara poretka. Krupne promene, pri tome, oni povremeno nalažu i bez učešća građanstva, iako, naravno, računaju da će izdejstvovati podršku mase ili njeno „leganje na rudu”.

Povećana aktivnost vođa posledica je tekuće krize. Po logici – da iz nje izlaz treba da se traži tamo gde je i nastala, u vladajućim, ne samo političkim, krugovima.

Pred vanrednim izazovom dokazivanja reformske sposobnosti su i ekipe koje su probleme nasledile. Ne pomaže im više pozivanje na greške prethodnika, jer su i izabrane da bi ih otklonile ili bar hitno ublažile.

Gotovo da nema dana, pa ni sata, bez „bombardovanja” javnosti liderskim prekretničkim porukama. Prevladavaju akcenti da će vlasti popraviti ono što je „neregulisano tržište” pokvarilo, pa i da će državni organi preseći i organizovani kriminal i korupciju, kao i veze sopstvenih kadrova s takvim upropastiteljima sistema.

Inicijative „odozgo” su raznovrsnog učinka. Lidersko učvršćivanje Evropske unije je, uz sva iskušenja koja ga prožimaju, impozantan uspeh: na kontinentu iz kojeg su proizišle najveće drame prošlog veka postavljen je krov za temeljno, nekonfliktno objedinjavanje. Smernice šefa Bele kuće Baraka Obame doživljavaju se kao ohrabrenje američkom i globalnom usklađivanju. Ruski predsednik Dmitrij Medvedev teži „harmonizaciji sa SAD” i „novom sistemu evropske bezbednosti”…

Istovremeno, nema napretka u već poodmaklim projektima „odozgo” globalnih razmera, među kojima je najizrazitiji Avganistan. Iako je praktično ceo svet uključen u akciju, oružanu i donatorsku, za modernizaciju te zemlje, tamo se haos ubrzano uvećava i širi na nuklearno naoružani Pakistan. Nema još ni uverljivog plana za izlazak iz svetske ekonomske krize. Pitanje je da li će se s „mrtve tačke” pokrenuti i dejstva za smanjivanje zagađenja atmosfere kome se pripisuju učestali klimatski lomovi, katastrofalniji od ratova. Podseća se i na neuspehe u Iraku i izraelsko-palestinskom mirenju, spoljnim intervencijama u Somaliji i na Haitiju, dok se u opticaju održava teza o „nedovršenim poslovima” – na Balkanu, kao i u aranžmanima za neširenje atomskog naoružanja, smanjivanje siromaštva, suzbijanje terorizma, striktno poštovanje međunarodnih zakona i ljudskih prava…

Kao znamen poslednjeg velikog i stvarnog preuređivanja unutrašnjih i spoljnih sistema važi – pad Berlinskog zida, događaj čija će se 20. godišnjica obeležiti 9. novembra. Bio je to čin koji je označio najmonumentalniju promenu bez opšteg rata u pamtljivoj istoriji: kraj evropskih podela na Zapad i Istok, poraz i raspad i istočnog bloka i SSSR-a, kao i pobedu pluralističke demokratije nad jednopartijskim sistemom.

Za razliku od popularnih objašnjenja da je do povesnog preokreta 1989. došlo masovnom bunom, američki ekspert Filip Zelikov sugeriše da je presudilo – raslojavanje unutar vladajućih krugova u Moskvi i celom Istoku. I da su ta „gibanja” – „nalik građanskom ratu unutar elite”, pogotovu od 1978. do 1982. godine – bila „bitnija” za poslednju fazu hladnog rata od samog rušenja Berlinskog zida. „Evropski ideali demokratije i pluralizma postali su zvezda vodilja i za Mihaila Gorbačova” (koji je ubrzo potom preuzeo kormilo SSSR-a i držao ga sve do raspada države 1991) – precizira uz pozivanje na druge stručne izvore – i dodaje da se isto dogodilo i sa italijanskim i španskim komunistima (u pokretu znanom kao evrokomunizam), i u poljskom buntovnom pokretu „Solidarnost”.

Nije se, i stoga, obistinilo svojevremeno romansirano proročanstvo penzionisanog britanskog generala Džona Haketa da će treći svetski rat početi raspadom Jugoslavije. Ona se u ratovima raspala, šest godina posle njegovog prognoziranog termina, dok su po severnoj polulopti ostala razdvajanja, kao i spajanja, prošla bez ratova.

Danas kao da se teži ka tome da svet, pogotovu Evropa, bude nalik negdašnjoj Jugoslaviji, stvorenoj dobrim delom aranžmanima međunarodnih vrhova – iako se ona u pozitivnom značenju ne pominje niti je opstala u sudaru strateških interesa i zamišljenog tolerantnog spoja razlika. Da li bi sledeća „kuća zidana od krova mogla biti bolje sreće, pitanje je na koje je pozitivan odgovor – neizvestan bar koliko i poželjan.