Osuđenici imaju N.O.S.

U jednom maloletničkom zatvoru počinioci najtežih krivičnih dela tokom izdržavanja kazne postaju lideri neformalnih osuđeničkih grupa, tzv. osuđeničkih kolektiva. Oni vremenom bivaju glavni partneri u pregovorima sa zatvorskom upravom oko najvažnijih bezbedonosnih stvari. Istovremeno, zatvorski vaspitači su potisnuti u drugi plan.

Ono što se svakodnevno dešava u zatvoru, kako među osuđenima, tako i među zaposlenima, jeste inverzija uloga: na vrlo lak način od žrtve se postaje agresor. Neretko, dešava se da se žrtva dvostruko kažnjava – i od formalnog zatvorskog i od neformalnog osuđeničkog sistema. Od formalnog sistema, pasivnim odnosom, nečinjenjem da se ugroženom-osuđenom pomogne, dok neformalni osuđenički sistem (N.O.S.) u svemu nastupa brutalnije, šaberom ili bodežom. To su dva glavna „sportska” rekvizita bitna za kolektivce. Takođe, veštom manipulacijom može se prikazati da su nasilnici koji su maltretirali druge osuđenike„dobra deca” i žrtve. U toj manipulaciji mogu učestvovati i roditelji, pogotovo majke. Dešavalo se da u međuosuđeničkom sukobu „kolektivci’’ izvuku deblji kraj i da uz pomoć roditelja u javnosti i ministarstvu, odnosno Upravi za izvršenje, pokušaju da se prikažu kao žrtve.

U zatvorima vladaju univerzalni modeli ponašanja, koji se podjednako odnose na sve zatvorske aktere. Zabluda je verovati da između službenika i osuđenika postoji ,,nepremostivi jaz”. Realnost upućuje da se i jedni i drugi nalaze u istom „zatvorskom loncu”, gde se svi: nagrađuju, kažnjavaju, osvajaju teritorije, neformalno grupišu, čuvaju tajne i kažnjavaju one koji govore istinu o zatvoru, ugrožavaju, proganjaju, etiketiraju, skrivaju iza lažnih zatvorskih autoriteta, cinkare, spletkare, surovo obračunavaju sa neistomišljenicima...

Zna se da se mnogi od nas, kada se nađu zajedno, ponašaju drugačije nego kada su sami. U zatvoru je to više nego očigledno, pogotovo posle izlaska osuđenog iz prijemnog odeljenja, gde provodi do mesec dana. Izlazak na krug je najbitniji momenat za svakog osuđenog, jer od toga kako će ga „krug” prihvatiti zavisi kako će izdržavati kaznu. Krug je sinonim za neformalni osuđenički sistem (N.O.S.) koji je izdiferenciran, na nedodirljive ,,kolektivce”, ,,bandu”, kao njihove ,,vojnike” i ,,autsajdere”, i ,,klošare” koji su ugrožena vrsta i od jednih i od drugih.

Na osnovu spoljašnjih manifestacija koje demonstrira, prosečni osuđenik – ,,kolektivac” u maloletničkom zatvoru izgleda ovako:

Ima dvadeset godina. Uglavnom potiče iz potpune porodice, mada nije redak slučaj da su mu roditelji razvedeni i da je ostao da živi sa majkom, bez očeve figure kao objekta za identifikaciju. Nosi firmirane i skupe patike i retko se javlja vaspitaču da traži vanredno telefoniranje (što je znak da nedozvoljeno poseduje mobilni aparat). U slobodno vreme najčešće je u teretani gde besomučno diže tegove i dobija na težini da bi bio što robustniji. Izbegava bilo kakve radne aktivnosti, kao što je čišćenje snega, kopanje ili sređivanje prostorija. U zatvoru ima ,,svoje robove” koji ga služe. Ima nadimak i tetovaže na telu. Završio je osnovnu školu i započeo srednju koju je prekinuo u prvom razredu. Pokušao je sa upisom u drugi i na kraju prekinuo školovanje. Tokom škole tukao se sa đacima i ulazio u verbalne sukobe s nastavnicima. U ekstremnim situacijama znao je da prebije razrednog starešinu, ali i da udari direktora škole. U detinjstvu je trenirao neki od kolektivnih sportova (fudbal, košarku...), ali je kasnije počeo da se bavi borilačkim veštinama i da odlazi na fudbalske utakmice da bi se ,,šibao sa murijom” i protivničkim taborom krijući sve to od roditelja. U međuvremenu je preko marihuane stigao do heroina. Obožava lagodan život: skupe automobile, brze motore, odlaske na splavove i provod sa devojkama. Ako šta čita, to je ,,stručna” štampa: ,,Metak”, ,,Kalibar”, a za razonodu ,,Skandal”. Prati dešavanja u hronici žute štampe. Obožava lake televizijske programe. Od politike, jedino ga interesuje Zakon o amnestiji. Kvazireligiozan je.

Nasilničko ponašanje osuđenih u zatvorima ima svoje izvorište pre svega u sistemskim propustima, pa tek onda nastaje od samih pojedinaca – osuđenika i službenika koji rade u zatvorima. U budućnosti, zatvori bi trebalo da budu prirodnije socijalne sredine, u kojima bi se bolje osećali i osuđeni i zaposleni. Da bi se to postiglo potrebno je pre svega vršiti prirodnu klasifikaciju osuđenih, deleći one rizične od bezazlenih, kao što bi trebalo posebno izdvajati povratnike. Rad i školovanje trebalo bi da budu u osnovi rehabilitacije osuđenika. Takođe, među službenim licima trebalo bi eliminisati negativnu selekciju i na odgovorna rukovodeća mesta postavljati iskusne, profesionalce, koji bi zamenili poslušnike i nesposobne.

sociolog-vaspitač u KPZ za maloletnike u Valjevu