Srpski jezik za 21. vek

Srpski je jezik, danas, zapušten. Ovakvu jasnu ocenu, u najkraćem, daje lingvista Vlado Đukanović koji je u okviru Radne grupe pri Ministarstvu kulture Republike Srbije za analizu,profesionalni razvoj i permanentno obučavanje u izdavaštvu zadužen za analizu opšteg stanja savremenog srpskog jezika, lekture i korekture u objavljenim knjigama. Radna grupa održala je sastanak na upravo završenom 54. međunarodnom Beogradskom sajmu knjiga i rezultati koje je saopštila nisu nimalo ohrabrujući.

Na ocenu koju za „Politiku” iznosi Đukanović, utiču tri bitna faktora. To su: stanje u obrazovnom sistemu u Republici Srbiji, zatim činjenica da jezička norma ne prati razvoj jezika, kao i izuzetno snažan uticaj stranih jezika na savremeni srpski jezik.

– Stanje u obrazovnom sistemu u Srbiji predstavlja osnovni problem. Iako je predmet Srpski jezik i književnost obavezan u svim osnovnim i srednjim školama, u stvarnosti se srpski jezik izučava samo u osnovnim školama, dok se u srednjim školama nastava tog predmeta svodi isključivo na književnost. Većina nastavnika ignoriše obavezu da treba da predaje i jezik, što nadležni prosvetni organi tolerišu. Srpski jezik se, takođe, ne uči ni na jednom fakultetu osim Filološkog fakulteta. Sasvim je nenormalna situacija da, recimo, na studijama novinarstva na Fakultetu političkih nauka ne postoji makar jedan predmet koji bi se bavio osnovama jezičke kulture – kaže Vlado Đukanović.  

Kada je reč o drugom problemu, Đukanović ističe da naša aktuelna jezička norma već odavno nije aktuelna, da su jezički priručnici koji su u upotrebi mahom zastareli i da se može reći da sve potrebe savremenog srpskog jezika na širem kulturnom prostoru ispunjava tek jedan jezički savetnik, „Rečnik jezičkih nedoumica” Ivana Klajna.

– Međutim, najobimnija gramatika srpskog jezika i dalje je „Savremeni srpskohrvatski jezik I‑II” Mihaila Stevanovića, koja je objavljena pre 45 godina. Srednjoškolska „Gramatika srpskoga jezika” Živojina Stanojčića i Ljubomira Popovića prvi put je objavljena pre 20 godina, i od se tada redovno preštampava bez suštinskih izmena. Nažalost, ovaj srednjoškolski udžbenik već je petnaestak godina osnovni priručnik po kome i studenti srpskog jezika spremaju i polažu ispite iz gramatike. Najnoviji, jednotomni, „Rečnik srpskogajezika” Matice srpske iz 2007. godine samo je prividno savremeni rečnik. Njegova izrada započela je 1990. godine, objavljen je posle 17 godina, i zapravo predstavlja dajdžestirano izdanje šestotomnog rečnika Matice srpske, čiji je poslednji tom objavljen pre 33 godine, objašnjava Đukanović, dodajući i to da je aktuelni „Pravopis srpskogajezika” Mitra Pešikana, Mate Pižurice i Jovana Jerkovića, objavljen pre 16 godina.

Ovakvo stanje u obrazovanju i ovakvo stanje normativnih jezičkih priručnika stvara osnovu za treći problem, a to su, prema oceni Vlada Đukanovića, pozajmljenice iz stranih jezika, na koje poslednjih decenija pažnju obraća tek mali broj lingvista.

– Problem ne leži samo u izdavaštvu i nedoučenim prevodiocima, nego i u niskom nivou opšte kulture i u sve većoj upućenosti novinara i stručnjaka uglavnom na anglosaksonske izvore koje Internet danas čini izuzetno dostupnim – smatra Đukanović.

Analizu stanja u lekturi, kao važnom segmentu izdavaštva, Đukanović posmatra u odnosu na pređašnje stanje u bivšoj Jugoslaviji, kada su sve izdavačke kuće i mediji imali lektorske službe.

– Lektori su, zapravo, bili ljudi koji su svakodnevno kreirali normativne uzuse savremenog jezika, međutim, tokom devedesetih godina prošlog veka među prvima su se raspale lektorske službe i takvo stanje u izdavačkim kućama i medijima traje do danas. Lektori  rade honorarno i slabo su plaćeni. Uz svoj posao obavljaju i korektorski. Među lektorima nema razmene iskustava i ideja, sve se svodi na pojedinačni rad gde nema kontrole kvaliteta – kaže Đukanović.

Preporuke za poboljšanje stanja u ovoj oblasti, koje predlaže Vlado Đukanović, odnose se najpre na dugoročnu strategiju razvoja koja jedino može dati trajne rezultate i najpre postavlja pitanje u čiju nadležnost spada srpski jezik. Da li u nadležnost Ministarstva kulture, Ministarstva prosvete, Ministarstva nauke, Instituta za srpski jezik, katedri za srpski jezik, Vukove zadužbine, Odbora za standardizaciju? Zatim, Đukanović predlaže da izdavači procenom kvaliteta i posebnim nagradama budu stimulisani da vode računa o jeziku i da formiraju lektorske službe.

– U domen Ministarstva kulture trebalo bi da spada i podrška organizovanju odgovarajućih kurseva na kojima će se aktivno i permanentno edukovati prevodioci i novinari, zbog toga što su to dve grupacije koje imaju ogroman uticaj na jezičke navike populacije. Predstavljanje jezičke kulture kroz niz aktivnosti koje podržava Ministarstvo kulture, kroz izložbe, tribine i predavanja širom Srbije, načini su da se pomalo, ali svakodnevno, utiče na razvoj jezičkih navika ljudi – naglašava Vlado Đukanović, ukazujući i na prioritete aktivne i dugoročne podrške ćirilici i izrade bukvarskog pisma ćirilice i latinice, promocije kaligrafije i obuke učitelja i dece u pravilnom pisanju. U prilog tome Đukanović još predlaže:

– Već iduće godine otvara se prilika da se proslavi dva veka od objavljivanja knjižice Save Mrkalja „Salo debeloga jera liboazbukoprotres”, u kojoj je reformisana naša azbuka i u srpski jezik uvedeno načelo „Piši kao što govoriš” što je, kasnije, bez ikakvog razloga pripisano Vuku Karadžiću. Ovo je izuzetna prilika za početak široke kulturne akcije koja bi se mogla nazvati „Srpski jezik za 21. vek”.