Jedno mišljenje, petnaest sudija

Međunarodni sud pravde je glavni sudski organ Ujedinjenih nacija. On postupa u skladu sa statutom kao sastavnim delom Povelje UN. Međunarodni sud pravde, osim presuda, donosi i savetodavna mišljenja. Generalna skupština UN i Savet bezbednosti mogu tražiti od Međunarodnog suda pravde da im da savetodavno mišljenje po svakom pravnom pitanju.

Sud može davati savetodavno mišljenje na traženje bilo kojeg tela ovlašćenog Poveljom UN ili u skladu sa njom tražiti takvo mišljenje. Ocena o potrebi traženja i prihvatljivosti davanja savetodavnih mišljenja je na onima koji o tome odlučuju. Za Generalnu skupštinu UN i Savet bezbednosti to se formuliše kao: ,,mogu tražiti”, a za Međunarodni sud pravde: ,,može davati” savetodavno mišljenje. Sud nije obavezan da odgovori na zahtev koji mu je upućen. On je, međutim, u više slučajeva isticao da ,,u načelu odgovor na zahtev za mišljenje ne treba da bude odbijen”. Zaista trebalo bi da postoje ,,odlučujući razlozi” da se postupi drukčije.

Savetodavno mišljenje sadrži: datum donošenja mišljenja, imena sudija koji su učestvovali u njegovom donošenju, skupni izveštaj postupka, činjenične okolnosti, pravne motive, odgovor na postavljeno pitanje, broj i imena sudija koji čine većinu, koji je tekst verodostojan.

Sve odluke suda donose se većinom glasova prisutnih sudija. U slučaju jednake podele glasova odlučujući glas ima predsednik suda ili sudija koji ga zamenjuje. Sudije mogu da pridruže odvojena ili izdvojena mišljenja, kao i deklaracije.

O pravnoj prirodi savetodavnih mišljenja sud se izjasnio na sledeći način: ,,Odgovor suda isključivo ima savetodavni karakter, kao takav on ne bi mogao imati obavezno dejstvo”. Savetodavna mišljenja se u doktrini navode često, a i države i međunarodne organizacije se pozivaju na njih. Kako u parničnoj materiji, tako i u vršenju savetodavne funkcije, Sud primenjuje iste izvore međunarodnog prava, tj. poznati član 38 statuta suda (ugovori, običajna pravna pravila, opšta pravna načela, sudska praksa, doktrina, pravičnost – ex aequo et bono). Opšti pregled 52 doneta savetodavna mišljenja daje nam saznanje iz ove oblasti međunarodnog pravosuđa.

Generalna skupština UN usvojila je 8. oktobra prošle godine rezoluciju kojom traži od Međunarodnog suda pravde savetodavno mišljenje o sledećem pitanju: ,,Da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti od strane privremenih organa samouprave na Kosovu u skladu sa međunarodnim pravom”? Za rezoluciju su glasali predstavnici 77 država, šest je bilo protiv, 74 uzdržanih, a odsutnih 35. Protiv rezolucije su se izjasnile: SAD, Albanija, Nauru, Palau, Maršalska Ostrva i Makronezija. Rezolucija je doneta na predlog Srbije, a stavljanje ove tačke na dnevni red Generalne skupštine postignuto je konsenzusom u Generalnom komitetu skupštine (28 članova).

Do sada su 62 države priznale nezavisnost Kosova. Do određenog roka koji je postavio sud, 36 država članica UN, uključujući i Srbiju, dostavile su pisane izveštaje i obaveštenja o postavljenom pitanju, a 14, uključujući i Srbiju, dostavile su primedbe na druge podneske. Privremeni organi samouprave na Kosovu takođe su to učinili.

Javne sednice, po odluci suda, počeće 1. decembra, dakle za manje od mesec dana. Do sada se za učešće u raspravi prijavila 31 država, uključujući sve stalne članice Saveta bezbednosti. To isto važi i za Srbiju, kao i za privremene organe samouprave na Kosovu. Sastav suda u 2009. je, po državama od kojih su izabrane sudije, sledeći: predsednik Japan, potpredsednik Slovačka, sudije: Kina, Sijera Leone, Jordan, SAD, Nemačka, Francuska, Novi Zeland, Meksiko, Maroko, Rusija, Brazil, Somalija, Ujedinjeno Kraljevstvo (ukupno 15 sudija). U ovom slučaju nema nacionalnih sudija ad hok.

Pomenuću dva rada, najbliže u vezi s pitanjem koje je postavljeno sudu: ,,Pregovori o Kosovu u kontekstu međunarodnih normi”, Milana Šahovića (Helsinška povelja), i ,,Srbija pred svetskim sudom”, monografija Branka Rakića.

profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, u penziji