Jutarnje prelistavanje

Nekada je Beograđanima svaki dan počinjao vedro zahvaljujući duhovitim i mudrim opaskama Duška Radovića, uz njegov nezaboravni pozdrav: „Beograde, dobro jutro”. Posle sentenci, aforizama ili književnih minijatura ovog ranoranioca (kako god se zvalo to što je smišljao), s vrha Beograđanke oglašavao se Đoko Vještica u „Beogradskoj razglednici” – i bila je to sveukupno zavidna količina pozitivne energije koja se prenosi na slušaoce i gledaoce, uliva im nadu i daje snagu da preguraju svakodnevicu, podstiče ih i na razmišljanje i na delanje, na pregnuće, strpljenje, rad, dobrotu, protest, solidarnost... e da bi danu pred sobom dali punoću i smisao.

 U hladno, vetrovito jutro ovog drugog novembarskog dana gledaoci Studija B zagrejali su se vedrinom Raše Popova, živahnim komentarima i anegdotskim pričicama novinara i pisca, gosta „Prelistavanja”. Uvek izvrsno pripremljenoj i dinamičnoj voditeljki Jutarnjeg programa Sanji Lubardić pridružio se tog ponedeljka Aleksandar Gajšek. Ali i kada je to bio Velja Pavlović, pa i u svakoj drugoj novinarskoj kombinaciji, pokazuje se da se autori posebnih ciklusa odlično snalaze na tom povremenom jutarnjem zadatku. Dokazuju da su svi odreda dobri novinari, baštinici duha i stila osnivača, diplomci škole koju su oformili pomenuti velikani Studija B.

Ova „emisija u emisiji” razvila se iz uobičajenog priloga „šta štampa štampa”, nezaobilazne stavke svih jutarnjih TV programa. U većini studija svodi se na čitanje naslova i podnaslova s prvih strana dnevnih listova i kratka prepričavanja pojedinih tekstova. Ponegde je to bukvalno listanje novina, dok dežurni voditelji sede u studijskoj „garnituri” kao u svojoj dnevnoj sobi. Ponegde je, kao na RTS-u, vizuelno obogaćeno detaljima, ali je po sadržaju i načinu interpretacije isto kao i drugde.

Na Studiju B smislili su da razviju priču dovođenjem gosta koji je zapravo glavni komentator dnevnih vesti. I mada se gosti često biraju zato što su i sami učestvovali u nekom događaju kojim se bavi štampa, zanimljivost „Prelistavanja” je upravo u tome što pozvani govori i o stvarima koje ga ne dotiču najdirektnije i o oblastima za koje nije stručan, ali koje su od interesa za njega kao građanina, a time i za najširu javnost.

Taj pristup donosi dvostruko programsko osveženje – i opravdava večernju reprizu.

 Pošto o političkim ili ekonomskim temama, o kulturi ili sportu, o društvenim pojavama uopšte mnogo i neprestano po svim TV studijima govore (često isti) političari, eksperti, analitičari, naučnici, novinari... dobro je čuti šta o svemu tome misle ljudi sasvim drugih zanimanja, profesija i zanata. Iako svi i sami javne ličnosti, oni uglavnom predstavljaju glas opšteg javnog mnjenja i iznose stavove u osnovi običnog, dakle prosečnog gledaoca. A zatim, pošto se televizija, pa i mediji, oslanjaju gotovo isključivo na kvantitativno merenje svog uspeha, na „gledanost po piplmetru” i prodate tiraže, eto prilike da se suoče sa ocenom medijske scene, valjanosti ponude, izbora i obrade sadržaja najdirektnije – iz prve ruke, odnosno od onih koji svakodnevno u rukama drže novine i daljinske upravljače.