Godina nade u bolji svet

Odgajivači jakih žudnji danas imaju razlog da upale po jednu svećicu: da obeleže prvi rođendan, u ovom veku, nade da svet može da se naglo poboljša, čak toliko da se dopadne i žrtvama njegovih zastranjivanja. Kad je crnac izglasan za šefa Bele kuće, mogućno je i da nam svima sledi „svetla budućnost” posle „mračne sadašnjosti” – ponadale su se ne samo mase nego i grupe eksperata povodom pobede Baraka Obame na američkim predsedničkim izborima prošlog 4. novembra.

Kao nikada u novijem dobu, tog dana su mnogi poželeli da poveruju da se kao mogućno ispostavlja ono što je nemogućno – da uspon jednog političara obećava i uzlet cele civilizacije, da „jedna lasta čini proleće”, da najzad i jedna lepa vest može da promeni povest. U čežnji za „čudom”, zanemarivali su iskustvo da su uživanja u slastima izbornih obećanja samo privremena…

U Obaminim obećanjima – koja su ga, uz vanredna lična svojstva, dovela do položaja „najmoćnijeg na svetu” – prevladavalo je uveravanje da je on vesnik „korenitih promena” i lokalnih i globalnih odnosa. Šta je od tih najavljenih zaokreta ostvareno? – pitanje je na koje se danas daju raznovrsni odgovori, premašujući uprošćenost podele na podržavaoce i osporavaoce.

Sistem se pokazao vrlim time što je omogućio Obami da mu dođe za kormilo, ali i punim mana koje novog lidera sputavaju da ostvari obećane promene – jedna je od mnogih dijagnoza koje pretenduju da obuhvate složenost „fenomena Obama”. Prevladavaju ocene da je on krenuo u nagoveštene reforme ali da je do njihovog okončanja – uspešnog ili neuspešnog – put pun iskušenja pod teretom nasleđenih problema.

Ukratko se konstatuje da su njegove mere zaustavile zaoštravanje ekonomske krize na domaćem terenu, da je ublažio preterivanja socijalnog raslojavanja, da je povećanim državnim intervencionizmom osporio doskorašnju svetinju samoregulacije tržišta, da krči bogazu ka zdravstvenoj reformi, da je popravio imidž SAD u svetu, da je unapredio dijalog kao metod za rešavanje unutrašnjih i spoljnih međudržavnih sporova, da se odriče jednostranosti u globalnim poslovima i usmerava Vašington ka uvažavanju stavova drugih (uz šta mu je došla Nobelova nagrada za mir), da unapređuje lokalnu prijemčivost ka poštovanju međunarodnih normi i sporazuma… Ali, takođe sažeto, prebacuje mu se: da uvaljuje naciju u još gromadniji budžetski deficit, da forsira („neprihvatljivi”) socijaldemokratski kurs zapadne Evrope, da je popustljiv prema neprijateljima, a najogorčeniji oponenti mu zameraju da „podriva tradicionalne vrednosti domovine”…

Upustio se, reklo bi se, u jedan od najobimnijih poduhvata za prilagođavanje Amerike okolnostima u kojima se svet suštinski više menjao od nje, iako ga je ona, dobrim delom i poduže, oblikovala. Cilj mu je, doduše, isti kao i njegovim prethodnicima – čak i onima čiju opterećujuću zaostavštinu otklanja – da „očuva vodeću ulogu SAD u svetskim kretanjima”. Izazov mu je znatno veći, pri tome, jer se – zbog posledica neodmerenosti administracije Džordža Buša – najupečatljiviji spoljni uticaj Amerike još ispoljava u činjenici da je iz nje potekla globalna finansijska kriza (uz uporedo istrajavanje najvećih savremenih bojišta, u Avganistanu i Iraku, na kojima nema dovoljnu podršku ni šireg ni užeg kruga saveznika).

Najzanimljivijim se, za ovu priliku, čine opaske Obaminih vatrenih podržavalaca. Tako se Arijana Hafington, kalifornijska novinarka i osnivač uticajnog bloga, pita – zašto se predsednik, suprotno izbornim obećanjima, okružio „kadrovima iz prošlih vremena”? Zar misli, dodaje, da će sa zastupnicima bivših politika da dođe do novih rezultata? Podsećajući na naslov Obamine knjige „Odvažnost nade”, ona kaže da mu je takva odvažnost pomogla da pobedi na izborima ali da mu nedostaje „odvažnost vlasti”. Pa da, na primer, za glavnog ekonomskog savetnika ne uzme eksperta koji priča da se za vanredno olakšavanje neprilika srednjih i siromašnijih slojeva „ništa ne može učiniti”, jer je to suprotno Obaminom najinspirativnijem izbornom sloganu: „Da, mi možemo”.

Komentator „Vašington posta” takođe piše da je očekivao više promena, ali i da se potvrdilo da „biti predsednik nije isto što i biti junak holivudskih filmova”. Jedan od ključnih Obaminih izbornih savetodavaca Dejvid Pluf uspokojava „neverne Tome” tvrdnjom da reforme nisu bile samo „zvezda vodilja” izborne kampanje već da su – „bit bića” sadašnjeg predsednika. „U igri” sa Obamom su, proizlazi, bitne odrednice Amerike, sveta, pa i njega lično. Njega – čiji je javni angažman, pored vrhunskog obrazovanja, proistekao iz ranih mu radova za unapređivanje nesređenih, siromašnijih, komšiluka u Čikagu.

Trans kojim je nada u bolji svet bila neuobičajeno personalizovana oseća se i sada – u pomnom promatranju Obamine ličnosti, u odmeravanju spremnosti da potvrdi ili izneveri – sebe. Kao da je, na godišnjicu oživele nade u bolji svet, na pomolu novi žanr „naučne fantastike” – globalne individualizacije ili individualizovane globalizacije…