Tekila i dva leva druga

Jedan septembarski venecijanski samit, zaliven flašom tekile, uspeo je da unese nemir u inače kompaktni front sveameričke (južne i severne) levice. Mada, ruku na srce, ni danas nije jasno da li se iko tada napio.

Sve je počelo naizgled slučajno, kada Majkl Mor, najlevlji američki reditelj i najoštriji kritičar korporativnog kapitalizma, nije mogao da spava od strahovite buke koja je u luksuznom hotelu popunjenom najelitnijim zvezdama, gostima venecijanskog filmskog festivala, dopirala sa sprata iznad njega. Pozvao je recepciju, a oni su mu rekli da mu u tavanicu udara još slavniji i otrovniji levičar, predsednik Venecuele Ugo Čaves. Obojica, i Mor i Čaves našli su se u gradu gondolijera važnim poslom – prvi zato što je za festival pripremio svoje novo ostvarenje „Kapitalizam – ljubavna priča”, gde je ponovo upozorio na fatalnu cenu koju Amerika plaća za svoju zaljubljenost u nepravedni sistem, a drugi je glavni glumac koji prikazuje vaskrsenje Latinske Amerike u sedamdesetpetominutnom dokumentarcu Olivera Stona: „Južno od granice”.

Elem, Mor se u dva ujutru popeo do Čavesa. Tamo su, uz flašu tekile, budni dočekali septembarsku zoru.

Socijalisti i smisao za humor

A šta je proizišlo iz ovog revolucionarnog samita, to je već druga priča. Gostujući posle Venecije na američkom tok-šouu, Majkl Mor nije mogao više biti bunovan. Ali ipak je ispričao kako je na zahtev svog kamarata iz Venecuele sročio govor koji je potom Čaves izgovorio na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija u Njujorku. Navodno je bolivarski predsednik hteo da popravi svoj imidž u zgradi na Ist Riveru, gde je pre neku godinu američkog predsednika Džordža Buša okadio đavoljim sumporom, pa je od Mora tražio savet kako da harmonizuje poslove sa moćnim severnim susedom. I…Čavesov govor je ovoga puta bio pun „nade”, baš onako kako ga je opijeni Mor sročio u sitne sate.

Sasvim druga verzija sevnula je sa južnog dela američkog kontinenta.

Majkl Mor je nesrećna kukavica, uzviknula je jedna od najvatrenijih čavista, pravnica Eva Golinger. Ona se uvredila što je ovaj „arogantni gringo” izmislio kako je sa Čavesom pio tekilu iako venecuelanski predsednik nikada ništa od alkohola ne okuša. Po Golingerovoj, Majkl Mor nije levičar već rasistički pripisuje Latinoamerikancima netačne stereotipe: svi Latinosi su isti, svi bahanališu uz tekilu. Još je veći bezobrazluk tvrditi da je Mor Čavesu napisao govor. „Svi znamo da predsednik ni sam sebi ne priprema govore, već uvek govori iz srca”, dodaje Golingerova. Čavesa naziva brilijantnim govornikom, a Mora arogantnim lažovom. Najradikalniji čavisti zahtevaju od Mora da u nastupu na venecuelanskim kanalima opovrgne svoje izjave.

Rascep na levom frontu pokušao je da zaceli Džim Hedstejt koji u „Venecuelanskim analizama” osuđuje tirade protiv Mora i pripisuje ih nedostatku smisla za humor. To je, uostalom, ono što odbija šire narodne mase od socijalističkih mislilaca, spočitava Hedstejt.

Smrtno ozbiljnim saborcima preporučuje da se opuste i shvate da je Mor humorista koji je samo pokušao da napravi dobar vic. Ako mu to nije uspelo treba mu oprostiti jer, kako podseća, Mor i Čaves se međusobno uvažavaju i vole. Mor je uvek, piše Hedstejt, izražavao najdublje poštovanje za Čavesovo vođstvo u izbavljenju Venecuele iz „neoliberalnog kapitalističkog blata”

Šon Pen po drugi put bez Fidela

Još se ova bura nije ni stišala, a na put u Havanu pošao je holivudski glumac, oskarovac, Šon Pen. Ovoga puta, kako je u Americi najavio, napraviće u svojstvu specijalnog izveštača prvi intervju sa obolelim vođom kubanske revolucije Fidelom Kastrom. Pre dve godine lično mu je Ugo Čaves pomogao da dođe do mlađeg Raula, predsednika Kube, ali Fidel mu je tada kao i sada ostao nedostupan. Neobavljenog posla, izveštač je otišao pravo kod Čavesa u Karakas. Bio je to njihov treći susret, a o njemu je govorio samo venecuelanski majstor za odnose sa javnošću. Čaves je ispričao kako će Pen početi snimanje filma po delu kubanskog pisca Aleha Karpentijera u džunglama Venecuele, ali mu je odredio i ulogu pismonoše. Glumac će se uskoro videti sa svojim prijateljem Barakom Obamom. Nobelovom laureatu za mir Čaves je, parafrazirajući prethodno Morovo otvoreno pismo, uz čestitke poručio, da sada „nagradu treba i da zasluži”. Američki predsednik morao bi da odustane od plana da poveća vojno prisustvo u susednoj Kolumbiji.

Ako Pen, i ne bude imao vremena da skokne do Bele kuće, Čaves je svoj cilj već postigao i našao način da ponovo dopre do američke javnosti.

Za razliku od mnogih drugih, Čavesu se ne može prigovoriti da nema smisla za humor. A to je ona komponenta bez koje je svaki pablik rilejšn u Americi – uzaludan posao.