Kad žena pati, prašta i voli…

Na nedavno završenom Sajmu knjiga u Beogradu jedno od izdanja koja su privukla pažnju pre svega ženske čitalačke publike jeste i roman Marine Kostić „Beli veo”, u kome autorka analizira porodične odnose opterećene incestom, jednim od najtežih udaraca u građevinu porodice i najskrivenijom tajnom. U svojim prethodnim knjigama („Kćeri slatke i gorke”, „Hleblje”, „Bog u krilu devojke za udaju”, „Ženska loža”, „Dolazi vučica”, „Putnik plave krvi”, „Tri brata i Marija”) književnica se bavi kompleksnim temama ljudske duše i filigranski oslikava različita psihološka stanja žene koja pati, voli, prašta.

U svojim romanima bavite se najjačom emocijom – ljubavlju žene. Da li se i koliko ona razlikuje od načina na koji voli muškarac?

Od početka nastojanja da se definiše ljubav nikad nije potpuno iskazano značenje ovog pojma. Decenijama u nekim našim sredinama nije se ni znalo šta znači reč ljubav. Ono naročito unutrašnje zagrevanje na pojavu ličnih osećanja se tajilo. Ako krenemo tragom literature koja je verno odslikavala odnose između polova kroz različita istorijska razdoblja, vidimo da je žena svoje emocije prikrivala, dok se muškarac slobodnije razmahivao dok je pevao o svojim osećanjima. Istraživanja ko više sagoreva od ljubavi, „ona” ili „on”, nisu do danas krunisana pouzdanim odgovorom. Ne naginjem predrasudama kad pišem o ljubavnim osećanjima. Posmatram ih od slučaja do slučaja. Svako biće, bez obzira na to kom polu pripada, iskazuje ih na svoj način. Sadržaj ličnosti, njeno trenutno nadahnuće, razne okolnosti, sve jednako učestvuje u nastajanju ljubavnih talasa. Ljubav stvara, čak i sama zabrana ljubavi.

Ako se pođe od pretpostavke da je zamisao Stvoritelja bila da pomoću plemenitih osećanja sačuva ono što je stvorio za ovaj svet, onda je prirodno što je odredio da neko obavi taj zadatak. Ako se odlučio za ženu, onda imamo ključ zašto žena pokazuje širi dijapazon osećanja. Postoje primeri koji nas odvode do najudaljenijih mesta na svetu da bi nas uverili koliko su snažna ženska osećanja.

Duboko uranjate u psihološku strukturu svojih junakinja. Koliko je teško filigranski oslikati različita psihološka stanja žene koja pati, voli, prašta?

Dok stvaram lik junaka, trudim se da ne povlađujem tradicionalnim očekivanjima čitalaca. Uvek sam svom snagom radila na tome, a sa pomeranjem granica tipičnog, nekad bih saznala i o sebi ponešto novo. Vlastita hrabrost me nadahnjuje da govorim o veličini ljubavi i njenom pratiocu, patnji. Ili praštanju, vrednom poštovanja, kad ne računa na dobit. Jedna strana priželjkuje da njeno praštanje posluži kao ogledalo onom drugom, da u njemu taj sagleda sebe onakvog kako ga prva strana vidi. A to znači da vidi samo krajnju posledicu kao razlog za svoje kajanje, ne i ono što joj prethodi. Takvih finesa ima na stotine, stalno ih treba pronalaziti.    

U poslednjem romanu bavite se temom incesta koji se i dalje smatra tabuom. Otkud ideja da se bavite ovim pitanjem porodičnih odnosa? 

Saznala sam da su otac i kći, inače vernici, posetili crkvu s namerom da svešteniku povere svoju rodoskvrnu vezu. Došli su radi oproštaja, pomoći, ili spasa, svejedno, shvatimo to kao vapaj dve osobe koje progoni jako kajanje zbog onog što čine.

Sve učestalija otkrića incesta za mene su postala izazov da ga literarno sagledam. Tema nije nova, ali koliko god se o njoj pisalo, ostaje mučan trag i mnogo pitanja. Incest je težak udarac u građevinu porodice i predstavlja njenu najskriveniju tajnu. Prisutan je u različitim sociokulturnim miljeima i uvek se svodi na pojam seksualne zloupotrebe. Ako izuzmemo čuvena rodoskvrnuća u porodicama radi očuvanja vlasti i bogatstva, onda su povodi za incest isključivo puteni. Najčešći su između oca i kćeri. Supruga i majka na svoj način učestvuje u tom činjenju. S glavom u pesku, ona pokatkad podupire rodoskvrnavljenje. Čak i kad joj se upute signali o onom što se dešava u njenoj neposrednoj blizini, ne suprotstavlja se dominaciji  gospodara. Naročito ako je ovaj sklon fizičkim obračunima i pijanstvu. I ako je hranilac porodice, što najčešće jeste, pogotovu je tad spremna na ćutanje.

Da li verujete da je posle takvih događaja moguć oproštaj žrtve?

Teško je iz zdrave pameti poverovati da je oproštaj moguć. Kod incesta praštanje nema vrednost, jer njime se ne postiže kvalitativan pomak. Žrtva zauvek nosi žig teškog iskustva koji praštanje ne spira. Koliko je incest porazan za žrtvu, toliko odzvanja prazno oproštaj odgovornom za ovakav čin. Radi se o nečem što narušava uspostavljeni red u krvnom poretku porodice. Davno je odlučeno da se za kršenje ovog civilizacijskog tabua odgovor traži pred sudom.  

Postoje stanovišta da način na koji pripovedaju žene pisci (emotivna toplina, osećajnost) utire put takozvanom ženskom pismu. Da li se slažete sa takvim ocenama ili smatrate da se književnost ne može deliti na mušku i žensku?

Ovu podelu uporno naglašavaju muškarci da bi skrenuli pažnju na svet vlastitih vrednosti. Što će reći, onih ideja i vrednosti koje žene manje dotiču, po njihovom mišljenju. Kao da poručuju: Neka vas tu gde vas je priroda smestila, možete i da pišete, ako vam je do toga stalo, ali ne zaboravite, to će uvek i zauvek biti knjige pisane ženskom rukom! Uverena sam da su i sami svesni da je to samo potreba više da ženu zadrže u okrilju dopuštenih joj sloboda. Kad ih obuzme velikodušnost, pripadnici suprotnog pola pokatkad primete da se žena sve bolje snalazi u ovom poslu. I da književnice mnogo nepoznatog i do sada neizgovorenog iznose kroz svoje delo. Perspektiva ženskih pisaca samo raste.