Tri moćne žene protiv bede

Spokojna i strpljiva, Mari Ndiaj je i svojom pojavom bila u snažnom kontrastu sa gomilom mahnitih novinara i televizijskih ekipa koji su stezali obruč oko nove dobitnice najvećeg književnog priznanja u Francuskoj – Gonkurove nagrade. Scena se odvijala prošlog ponedeljka u Parizu, ispred elegantnog restorana „Druan“ na desnoj obali Sene, u kome žiri tradicionalno proglašava rezultate poslednjeg kruga glasanja. Ovaj put gotovo da nije bilo dileme – za roman „Tri moćne žene“ glasalo je pet od deset članova žirija.

„Za mene je ovo priznanje za 25 godina koliko pišem. To je moja trinaesta knjiga, pa ovu nagradu primam sa izvesnim otklonom. U isto vreme sam veoma zadovoljna, ali i veoma mirna“, rekla je četrdesetdvogodišnja književnica čije je lice zračilo mladalačkom svežinom.

Žiri je izabrao zrelu autorku, čiji poslednji roman kritika smatra krunom njenog stvaralaštva.

„Ovo nije Bah, ovo je Mocart“, prokomentarisao je jedan član žirija. Uspeh kod kritike, koja je po objavljivanju prošlog leta dala izuzetne ocene ovom romanu o sudbinama žena rastrzanih između afričkog i evropskog kontinenta, poklopio se sa neobično velikim odzivom publike, pa je izdavač, Galimar, umesto prvobitnih 15.000 odštampao 155.000 primeraka, od kojih se uoči dodele nagrade prodalo već 130.000.

„Ni sama ne mogu da objasnim šta je razlog ovom uspehu, po čemu se ova knjiga razlikuje od drugih. Čini mi se da se tema o emigrantima, naročito u poslednjem delu romana, poklapa sa današnjim preokupacijama u društvu“ izjavila je za „Politiku“.

Sveopšte priznanje je ugušilo retke kritike da joj je išlo u prilog to što je žena, a pri tome još i crnkinja, u društvu u kome bi se ovakav izbor žirija mogao protumačiti kao politički korektan.

Nakon ministarki iz redova „vidljive manjine“, zašto ne i jedna Afrofrancuskinja za Gonkura? Ali ne, ovde nije reč o romanu emigrantkinje koja se primerno uklopila u francusko društvo, već o Francuskinji, čiji je otac, poreklom iz Senegala, napustio porodicu još dok je bila u kolevci, ne prenevši joj ništa od afričkog nasleđa. Ona se, naprotiv, izgrađivala na klasicima ruske i američke literature.

„Često se govori o mojim afričkim korenima, ali ja sam po kulturi i mestu na kome sam odrasla stopostotna Francuskinja. Volela bih da imam dvostruku kulturu, ali to nije slučaj“, objasnila je književnica koja ne voli da je svrstavaju u besmislene kategorije kao što su „ženski“ ili „crni pisac“, iako joj je drago što je među retkim ženama koje su dobile Gonkurovu nagradu. Pogled koji baca na sudbine svojih junakinja, Nore, Fante i Kadi, od kojih se svaka bori protiv ograničenja koja im je život nametnuo, protiv bede, poniženja, odbačenosti i rasizma, jeste humanistički, natopljen verom u unutrašnju snagu i borbu za dostojanstvo.

Pripremajući se da napiše svoj prvi roman u kome se okreće afričkom kontinentu – većina njenih prethodnih romana bi se mogli nazvati porodičnim – Ndiaj je provela godinu dana skupljajući novinske članke i istražujući položaj emigranata.

„Ovo je moj prvi roman kome sam prišla na ovakav način, prvi koji nije sto odsto fikcija“, objasnila je za „Politiku“.

Njena preokupacija je kako izraziti književnim sredstvima najteže socijalne patnje, kako pretvoriti u umetničko delo stvarnost lišenu lepote i veličine. U opaskama o sopstvenom stilu, koje je nedavno iznela na jednom književnom skupu, ona upozorava čitaoca da treba da bude nepoverljiv prema blagosti u književnosti.

„Često zahvaljujući njoj nasilje krije svoju igru. Svojim rečenicama nekada namerno dajem nizak, prigušeni ton, pristojnu spoljašnost u okolnostima koje nisu normalne, koje mogu da budu čak skandalozne, kako bi kontrast bio uznemirujući i kako više ne bismo bili sigurni šta je uzrok osećanja revolta: same okolnosti ili stilska obojenost.”

Ndiaj je oduvek pisala udaljena od pariskih književnih krugova, u francuskoj provinciji, Španiji, Italiji, Holandiji i Nemačkoj, gde danas živi sa svojim mužem, piscem Žan-Ivom Sandrejem i njihovo troje dece. Počela je da piše sa dvanaest godina, a već sa 18 godina je objavila prvi roman. Za 25 godina je napisala 21 knjigu, od kojih deset romana, pripovetke, pozorišne predstave i, nedavno, scenario za film. Njena pozorišna predstava „Tata mora da jede“ nalazi se na repertoaru nacionalnog pozorišta „Komedi fransez“, što je jedinstvena počast ukazana jednoj savremenoj književnici.

„Tri moćne žene“ su Galimaru donele 36. Gonkurovu nagradu. Ova izdavačka kuća je tako još jednom pokazala da ima potpuni primat nad najvećom francuskom književnom nagradom.

Ovaj podatak, koji je ranijih godina često bio predmet oštrih polemika, manje je to u slučaju ovogodišnje dobitnice.

Ana Otašević

------------------------------------------------------

Roman posvećen javnom tužiocu

(/slika2)Anfan teribl francuske književne scene Frederik Begbede dobitnik je nagrade „Renodo”, koju bira žiri sastavljen od kritičara i novinara istog dana kada se dodeljuje i Gonkur. „Jedan francuski roman” je najličnija knjiga četrdesetčetvorogodišnjeg pisca, u kojoj se vraća u detinjstvo obeleženo razlazom roditelja.

Za njega je to znak da se „žiriju sviđa i ličnost pisca”. „Ova nagrada me lično pogađa. Nemam mnogo samopouzdanja, pa je ovo veliki podsticaj za mene”, rekao je Begbede ističući da je velika čast primiti priznanje koje su pre njega dobili pisci poput Selina i Pereka. Autor bestselera „99 franaka” (u srpskom prevodu „399 dinara”) dobio je ideju za roman u pritvoru, u kome je završio nakon što ga je policija uhvatila kako uzima drogu na gradskom parkingu.

„Ovu nagradu posvećujem javnom tužiocu Žan-Klodu Marenu”, poručio je ispred restorana „Druan” u kome je žiri proglasio ovogodišnjeg laureata. U prvoj verziji knjige oštro je napao Marena, optužujući ga za političke manipulacije, ali su ovi delovi izbačeni na zahtev izdavača.