Beograd sve više liči na Kairo

Miomir Petrović, pisac, živi prema zaboravljenim, tradicionalnim građanskim vrednostima – u sopstvenoj porodici, krećući se „mentalnom“ trasom „kruga dvojke“, lepih manira i uglađenog ponašanja i odevanja.Petrović je dramaturg i doktor interdisciplinarnih studija Fakulteta umetnosti u Beogradu, autor brojnih drama („Vagabund u gradskom vrtu“, „Appendix“, „Čopor“, „Metastaziranje duše“...), da bi od prve prozne knjige, „Sakaćenje romana“, odustao od realnosti pozorišta i uputio se u mistične predele romaneskne književnosti. Njegov najnoviji roman „Bakarni bubnjevi“, u izdanju Lagune, delom govori i o položaju intelektualca danas, o piscu koji izvršava samoubistvo sa Brankovog mosta, zaveštavši prijatelju, takođe piscu, da nikad ne posumnja u moć književnosti:

– Ja dokazujem svoju veru skepsom, pa tako i sumnjam i ne sumnjam u moć književnosti, jer su književnost i umetnost u širem kontekstu moja prava religija – kaže naš sagovornik.

– U sadašnjem civilizacijskom trenutku književnost nema moć da preokrene nečiju sudbinu i to je pomalo žalosno. Prošla su vremena Vertera, kada su mnogi tinejdžeri izvršavali samoubistvo zbog Geteovog romana. Suština moje petnaestogodišnje borbe u književnosti jeste da ona dobije dignitet koji ima na primer slikarstvo, od koga ne tražimo vulgarnu angažovanost, bukvalnu. Sistemom nagrađivanja, sistemom proizvodnje „blokbaster“ pisaca romana, držimo književnost na nivou poludebilnog deteta, ne dajući joj mogućnost da razvije sve svoje aspekte.

Pre deset godina, kada smo živeli u jednom drugom političkom sistemu, bilo je jedino važno da književnost bude angažovana i da je opoziciona. Nemam ništa protiv toga. Mnogi moji romani nastajali u to doba bili su angažovani, bez obzira na to što su ih objavljivali državni izdavači. Gle te ironije! To bi bilo kao kada bismo u Luvru posmatrali isključivo ramove i fenomenalnu opremu slika, a ne bismo dali svom čulnom instrumentarijumu da se obraća estetici samog dela. Pre svega, angažovanost je postala ambalaža. Tu leži provincijalizam ove sredine. Mi tražimo angažovanost preko angažovanosti. A sam umetnički čin je, u stvari, uvek angažovan.

U „Bakarnim bubnjevima“ bavite se antičkom istorijom Beograda, domaštavate mitove grada. Kakvi su obrisi te mitologije? Kakve su bile slike Beograda nekad, a kakve su one danas?

Sve ono što mi kao savremenici zameramo Beogradu postojalo je oduvek. To je jedna vrsta fatuma Beograda. Od opštih mesta, da se on nalazi na raskršću dveju reka, među sudarnim pločama dveju a, ako ne i više, civilizacija, pa sve do vrlo literarnih i vrlo ličnih opažanja. Kao da se svi ti bunari pisaca proteklih civilizacija otkrivaju gde se najmanje nadamo. Antički Beograd... Ja poštujem Apolodorovu verziju Apolonija sa Rodosa da su Argonauti prošli našim prostorima i da je stena Kaulijak, koja se u jednom momentu kod Apolonija pominje, deo jednog našeg stenovitog masiva, otprilike tamo gde se danas nalazi spomenik Pobednik na Kalemegdanu. Polazeći od te činjenice, govorim o jednoj pseudoistorijskoj i astralnoj prošlosti, sadašnjosti i budućnosti Beograda. Današnji Beograd me baca u depresiju, kao i većinu onih koji su u ovom gradu rođeni i odrasli. On je toliko turbulentan i opasno uvijen u spiralu tranzicije. Veliko je pitanje koliko je to grad.Meni Beograd poslednjih deset godina više liči na Kairo. Tamo jedan najnoviji bentli i jedna magareća zaprega čekaju na semaforu zeleno svetlo sa apsolutno istim dignitetom. Retko gde možete da vidite deponiju usred grada. Ovde to možete, a da to nikome ne smeta. Beograd je više konsenzus, rešenje „da bude“ nego grad. Meni je interesantna i titula urbus koju danas savremeni umetnik iz Beograda mora da ponese. I te smešne podele na „urbano“ i „ruralno“. Ja, valjda, nisam „urbani pisac“ pošto ne pišem o asfaltu i klincima koji ispred dragstora nemaju da skupe za džoint. Možda. Ali to nije jedina tema koju urbus nosi. Pre će biti da je to ona dođoška, malograđanska. Ideju „asfalta“ favorizuju naročito oni kojima je to nedostajalo u provincijalnoj mladosti.

Ali produžetak postmoderne kulture promoviše život i umetnost sadašnjosti i svakodnevice, dok vašim poslednjim romanima („Libansko leto“, „Staklena prašina“, „Persijsko ogledalo“) provejava atmosfera mita. Čak se i u doktorskoj disertaciji bavite mitskom matricom u medijskim i umetničkim tekstovima. Zbog čega – mit?

Mislim da je snaga mita u tome što on nije istorijska činjenica. Onog trenutka kada mit prenesete u istorijsku činjenicu, on počinje da gubi svoju magijsku vrednost. U tom smislu ja favorizujem mit kao vrstu književne neizbežnosti. Vi ga možete koristiti na jedan vrlo eksplicitan način, „da se Vlasi ne dosete“,kao što su to radili Sartr, Kami, Velimir Lukić, a s druge strane možete misliti da ne koristite mit pa da na koncu shvatite da je on ipak tu, u vašem tekstu.

Da li su onda naši istoričari mitografi?

Danas je upotreba reči mit vrlo nepopularna. Savremeni kulturni poslenici, savremene i samostalne Srbije, a to je još jedan od izraza u modi, učinili bi sve da mit i kod Junga opovrgnu, da ne postoji apsolutno ništa čemu je koren u prošlosti.

Vaš junak, takođe Petrović, kaže da mnogi problemi koji se tiču njegovog socijalnog bića i homo politikusa proističu iz nedostatka pristojnosti. Šta je danas pristojnost, a šta nepristojnost?

Otkrili ste možda suštinu mog mađioničarskog trika i ne znam da li da zbog toga budem srećan ili nesrećan. Ovo jeste roman o pristojnosti. Definicija pristojnosti je individualna. A kada sistemski devastiramo pristojnost, onda smo svi u jednom velikom ratu sa sobom. „Veliki brat“ je za mene plastična definicija nepristojnosti. Modernost nije po svaku cenu progresivna. Danas, kao da živimo u diktatu nepristojnosti: džentlmenske, ljudske, ako hoćete i hrišćanske. Kao mali, imao sam prilike da vidim u velikim gradovima nešto što sam tada nazivao nepristojnošću, naročito u Parizu gde sam često boravio. Viđao sam da neko padne u metrou, možda u nesvest, a da mu niko ne priđe strahujući da je to provokacija. Nečiji život se tu gasi ili se ne gasi, ali ljudi, plašeći se za sopstveni život, ne preduzimaju ništa. Poslednjih deset godina takve situacije vidim i na ulicama Beograda. Mi smo na jedan korak do toga da postanemo neljudi jedni prema drugima. Nepristojnost u zajednici jeste nedostatak solidarnosti. Imate puno građana na ulici bez posla. To je nepristojnost. Ne znati gde vam je dete posle deset sati uveče – to je takođe nepristojnost. Čitaoci će misliti da je to grub, konzervativan stav, anahron sa liberalnim vremenom u kome navodno živimo, ali oduvek sam tako mislio.

Da li to znači da je celokupno potrošačko društvo nepristojno?

Ja u to duboko verujem. Ali, ne pripadam ni levo orijentisanom načinu mišljenja. Ne mislim da smo živeli u savršenoj, onoj zemlji, jer nije bila potrošačka, ali ovo – da svaka roba ima kupca i da je pristojno izneti bilo šta na tezgu – to je noćna mora u kojoj živimo.

Kroz sudbinu vašeg junaka u „Bakarnim bubnjevima“ „čitamo“ i tezu da pisac u našoj sredini, ukoliko se bavi isključivo svojim poslom,najčešće ostaje „prećutan“...

Danas se od pisca traži ideološki i birokratski angažman. On se i nagrađuje. Javnost obožava poslušnost i to je prirodno. Čim vas vide kao potencijalno neposlušnog, vas ozbiljno analizira društvo, koje verifikuje ili ne verifikuje to što radite. U romanu želim da kažem da pripadam onom manjem broju pisaca koji su u kontinuitetu u javnosti, a da nisu na listi za neko bolje nameštenje: ambasadora, konzula ili makar poslanika u Skupštini. Jer, zaboga, izgleda da književnost većini kolega služi kao odskočna daska za nešto drugo. Ja sam onda jako skroman i jednostavan čovek. Kao isključivo pisac, ili ste mlad ili ste za neki književni otpad. Ako ste mladi, čaršija može da upisuje sebi zasluge za neke vaše uspehe, a kada ste već pregaženi i stari, onda mogu da vas ogovaraju, bez ikakvih posledica.

Bili ste dramaturg Ateljea 212, koje je ovogodišnju sezonu nazvalo „revolucija“, te se i prvi komad Milice Piletić „Ajmo,ajde“ bavio srušenim idealima nakon 5. oktobra. Da li ste razočarani u sve naše revolucije?

Ne, ja sam pomalo razočaran u takav repertoarski postupak. To je ponovo priča o nečemu što je prošlost, a predstavlja se kao priča o nečemu što je sadašnjost. Nije li ova sadašnjost zanimljivija? Ako je izostanak tog 6. oktobra doveo do ovoga što nam se sada dešava, ko je kriv? Mi? Pre deset godina nismo pomislili da će biti ovako. Nije li to dovoljno inspirativno, ako već govorimo o angažovanosti. Bojim se angažovanosti zato što ona često prerasta u pseudoangažovanost – pamflet. Pozorište je jedna suviše refleksivna stvar. I zato se, možda, više ne bavim pozorištem.

Radili ste i kao zamenik direktora Drame Narodnog pozorišta. Kako komentarišete nova kadrovska rešenja u ovom teatru?

Problem Narodnog pozorišta će se rešiti onog momenta kada se reši problem kulturne politike ove zemlje, kada budemo, kao Hrvati i Slovenci, znali šta hoćemo od naše kulture, kako želimo da je upotrebimo,i to ne u ideološkom, nego u nacionalnom smislu. Dva puta sam odlazio iz Narodnog pozorišta, jednom se vraćao. To je najturobniji deo mog života i ne bih želeo da me pogrešno shvate moji dobri prijatelji, koje sam tamo stekao. Ta vrsta opterećenja i nemanja „know how“, nijedne sistematske strukturalne podrške, čini da to bude kuća na čijem čelu ne bih poželeo svom prijatelju ili detetu da se nađe.