Romantik po opredeljenju

Hrvatski ansambl „Cantus” sa rukovodiocem Berislavom Šipušom gostovao je prvi put u Srbiji na proteklom 41. Bemusu. Osnovan 2000. godine, sa idejom da publici predstavi domaću i stranu savremenu muziku, sastav je za beogradsku publiku izveo dela hrvatskih autora Dubravka Detonija, Silvija Foretića, Berislava Šipuša, zatim klasika 20. veka Pola Hindemita i Edgara Varezea, kao i premijerno delo našeg mladog Draška Adžića. Kompozitor i dirigent Berislav Šipuš (1958) profesor je na Muzičkoj akademiji u Zagrebu, a od 2001. do 2005. bio je direktor Zagrebačke filharmonije. Svom kompozitorskom opusu ove godine je dodao i muziku za balet Staše Zurovca, na predložak Kafkinog „Procesa”, koji će 2010. gostovati na Bitefu, a dovršio je i treći deo tzv. Osorske trilogije koju je 1977. započeo kompozitor Boris Papandopulo (Rekvijem, Misterij, Plač)…

Kakav tretman ima savremena muzika trenutno u Hrvatskoj i gde u tom prostoru svoje mesto nalazi Vaš ansambl?

Festivali ugošćuju ansamble sa novom muzikom, ali je loše što su velike institucije, kao što su orkestar Hrvatske radio-televizije, Zagrebačka filharmonija, operske kuće u Hrvatskoj… potpuno izgubile svest da bi one morale da naručuju nova dela. Ne postoji ni ideja da bi četiri operske kuće i tri gradska orkestra mogli da zaposle sedam kompozitora. Kompozitori pišu muziku, ali žive od nečega drugog. Nove muzike ima sve više, ali za nju opada interes jer ljudi, izgleda, imaju animozitet i strah od nje, pa čak i od Bergovog i Šenbergovog opusa, koji su živeli na razmeđi 19. i 20. veka, a za koje se misli da ih publika neće shvatiti. Kompozitori ne moraju da sklapaju kompromise sa ovim svetom. Oni imaju pravo da traže svoje odgovore, da muče sebe ali i druge kroz te kreacije. Kao što savremena muzika mora da traži napor od slušalaca, razumevanje, strpljivost, znatiželju. „Cantus” nalazi svoje mesto jer već nekoliko godina ima ugovor sa dvoranom „Lisinski” za šest naših koncerata u sezoni.

Kako je „Cantus” uspeo da uđe u projekat EU „Re: new music”?

Konkurs smo prošli iz trećeg puta jer je način prijave rigorozan, i sa birokratske i sa finansijske strane. Iako naš sastav nije iz zemlje članice EU primili su nas u program koji povezuje 22 ansambla, iz 11 zemalja, koji će izvoditi savremenu muziku evropskih autora. Ideja je da svaki ansambl predloži osam kompozicija od svojih živih autora, i od svih dostavljenih komada odabere četiri koja će izvesti, sa tim da autori dela nisu iz njihove zemlje. Njihova obaveza je da ugoste te strane kompozitore u svojoj zemlji, da izvedu njihovo delo barem jedanput i da prirede njihovo predstavljanje. Takav projekat umnogome prevazilazi dosadašnju razmenu ansambala.

Sa ansamblom, ali i samostalno, često steputovali. Umete li malo da usporite život?

Bili smo u Kini i Kanadi, 2010. idemo u Britaniju i Njujork, a imamo poziv i za Venecuelu. Često smo u Trstu, svake godine smo u Fondaciji „Šenberg” u Beču, posetili smo Sarajevo, želimo i Budimpeštu. Sam sam, inače, puno prošao – 12 godina u Italiji, jednu godinu u Francuskoj i dve na Bermudima, ispunjavajući svoje poslanje, svoj poziv. Mislim da sam prvi hrvatski autor, za sada i jedini, koji je dobio narudžbinu u milanskoj Skali... Umem i da usporim, kad se vratim prvoj ljubavi, istoriji umetnosti, pošto moja ćerka studira arheologiju, a imam i ribarski brodić kojim se često otisnem put mora. Mešanje privatnog i profesionalnog života je neminovnost, ali kad se čovek odluči da gradi karijeru nije dobro da u tome uzme još jednog taoca osim sebe.

Na ovogodišnjem muzičkom bijenalu u Zagrebu izvedene su kompozicije „Srebrenica” i „Jasenovac”. O čemu je reč?

Tema Muzičkog bijenala bila je „Umetnost i politika”, pa je premijerno izvedena opera „Srebrenica” Mira Dobrolovnog, koja postavlja pitanja šta se u čoveku prelomi da on postane zver i da li je moguće da svako od nas to može postati. Mladen Tarbuk autor je tragikomičnog dela „Jasenovac – jedna hrvatska bajka”, gde su korišćeni narodni napevi nacija koje su ostavile kosti u tom logoru – Jevreji, Romi, Srbi, Hrvati. Franjo Đurović komponovao je „Pričaj mi o Daksi”, priču o ostrvu kraj Dubrovnika gde su na kraju Drugog svetskog rata partizani masakrirali veći broj Dubrovčana, i do danas se nije doznalo ko je to naredio i zašto su ti ljudi morali da stradaju. Moj komad „Proces” bavio se večnom temom straha od društvene manipulacije, dok je opera Srećka Bradića „Prikriveni križ” pokazala očaj koji je Hrvatsku zahvatio po završetka rata. Osim što su mladi izgubili ideale i postali invalidi, i doslovno, Hrvatska se preobrazila u društvo koje je izgubilo svaki sistem vrednosti. Rad, učenje, znanje i poštenje na dnu su lestvice i sve to je napravila politika. Umetnost zato mora da bude korektiv, upozorenje i kritika takvog stanja.

-----------------------------------------------------------

Orkestar štrajkuje, Rikardo Muti svira

U Milanu ste bili asistent poznatog dirigenta Rikarda Mutija kojeg u Skali nazivaju „božanstvom”. Šta vamje donelo to iskustvo?

Prvo sam ga samo gledao. Bio je od dirigenata koji su vezani za originale i koji ne režu partituru. Hoće da se sve čuje. Za to je imao razloge, bio je izvrstan muzičar, ali težak čovek. Prvi naš kontakt bio je povodom mog odlaska kod njega po metronom. Rekao mi je: „Šta će vam metronom kad piše alegro, alegreto? Dajte vi to tako kako piše.” To je, s jedne strane, tobožnja sloboda, a sa druge, malo zločesto, ukoliko napravite grešku. Najveća anegdota je kada je orkestar Skale štrajkovao na dan izvođenja „Travijate”, pa je Muti sam odsvirao celu operu. Skala nije vratila karte ljudima, na vestima je bio samo Muti, koji je podržao štrajk svog orkestra, izveo štos i pokazao da je mudrac i dobitnik.

-----------------------------------------------------------

Kompozitor na kiši

Često improvizujete pri izvođenju svojih kompozicija. Plašite li da se može narušiti celina?

Komad „Vrt na kiši sa kompozitorom bez kišobrana” pokazuje želju da napišem „komad otvorenog sastava” jer me proganja ideja zašto se u delu ne bi moglo intervenisati, zašto bi ono moralo biti dovršeno. Svi težimo idealu i perfekciji i trenutak samozadovoljstva nije dobar za nekog ko je kreativan. U svojim delima menjam razne stvari i ona nikad nisu gotova, to jest, ja nisam nikad zadovoljan. Jer, kroz muziku se propitujem, osuđujem, rešavam dileme, kažnjavam ili dajem odgovore. Možda je to romantični pristup, ali da sam mogao da biram, najradije bih i pripadao romantizmu. Dakle, želim da se može „ući” u delo i ako je nešto, recimo, pisano za violončelo, zašto to ne bi svirao fagot!? Delo je pisano tako da autor ili izvođač „bez kišobrana” ulaze u njega i improvizuju, svaki put drugačije. Tako remete celinu, ali je i obogaćuju.

Mirjana Sretenović