Mileni u čast

Da je za života dobila makar delić priznanja i časti kojima je njena ličnost obasuta sada, na stogodišnjicu rođenja, slikarka Milena Pavlović Barili napustila bi ovaj svet s manje sete i razočaranja u svoj rodni kraj. No, kako to često biva sa umetničkim sudbinama, kobna razmimoilaženja sa savremenicima donose gorčinu, a slast uspeha stiže sa zakašnjenjem.

Srbija nije razumela ovo svoje dete ni kad je otišlo u evropske metropole tražeći prostor za razmah svog talenta, a ni onda kad je želelo da joj se vrati otuda gde je taj talenat već bio potvrđen. Nije prihvatala ono što je tamo već bilo ocenjeno kao izuzetno nadrealističko snoviđenje, kao raskošna mašta, istančana poetičnost, prefinjen ukus, čudesni misticizam...

Na taj nesporazum podsetila je emisija „Milena ponovo u Parizu” Vjere Vuković, a povodom izložbe priređene 2002. godine u tadašnjem Jugoslovenskom kulturnom centru. Da nije bilo ove zapravo stare emisije RTS-a, rađene da ukaže na to kako ni ta prilika nije bila dovoljno dobro iskorišćena za predstavljanje i isticanje značaja Mileninog dela, TV gledaoci ostali bi bez šireg biografskog uvida u životni put Milenin od Požarevca do Njujorka, a preko Minhena, Londona, Pariza i Rima.

Bilo je, naravno, na TV ekranu redovnog izveštavanja o raznim događajima koji su pratili jubilej – o otvaranju bijenalne izložbe u Požarevcu, o modnoj reviji inspirisanoj slikarkinim modnim skicama – ali Milena još nije dobila dokumentarni film o sebi kakav zaslužuje, a ni adekvatno medijsko tumačenje svog umetničkog bića i svog stvaralaštva.

Redakcija za kulturu Radio-televizija Srbije učinila je korak u tom pravcu proizvodnjom kratkog animiranog filma „Autoportret s belom mačkom”. U autorskom timu udružili su se Mirjana Bjelogrlić (scenario), Bojana Dimitrovski (crtež) i Bogdan Vuković (animacija). Pustili su i sami mašti na volju, podražavali crtački manir Milenin, oživljavali likove sa slikarkinog platna, menjali uglove gledanja, „ilustrovali” pojedine događaje i susrete.

U svojoj vrsti, i kao samosvojno umetničko ostvarenje, ovaj film proveravaće, bez sumnje, svoje vrednosti u konkurenciji animiranih ili eksperimentalnih filmova i sigurno će potvrditi valjanost nekih idejnih i likovnih rešenja i uopšte vizuelnih svojstava u celini. No, za šire televizijsko gledalište, pa čak i za poznavaoce nekih elemenata Milenine biografije, kao i njenih najupečatljivijih radova, sadržaj filma bio je prilično nedokučiv. Emitovan u nekoliko navrata tokom dana, bez ikakvih objašnjenja i van nekog datog narativnog okvira ili uvodne napomene, ostao je u osnovi nekomunikativan.

Nema ni govora da RTS ne treba da se upušta u ovakve umetničke forme ili poduhvate. Naprotiv. Reč je samo o tome da treba da nađe načina da ih u svom programu drugačije plasira, da ih podrži i opremi tako da njihov sadržaj postane prijemčiviji, a tim i njihovi efekti u gledalištu veći i trajniji.

Bar televizija ima načina da svaku stvar dopuni, pojasni, pojača i time usmeri i obogati poruku koju šalje.