Krah ideološkog gripa

Stavite maske na lice, podignite takoreći zid između vas i drugih, poruka je nadležnih za suzbijanje „novog gripa”, koja drastično odudara od druge istovremene globalne pripreme: za obeležavanje pobede nad dugom epidemijom „ideološkog gripa”. Sutra se, naime, navršava 20 godina od pada Berlinskog zida, kojim je počelo demaskiranje komunističkih sistema u Evropi da bi se ubrzo potom okončao Hladni rat čiji su „virusi” (nuklearni) neposredno pretili da iskorene život na Zemlji.

Sećanje na domete tog čina iz 9. novembra 1989. deluje, istovremeno, kao ohrabrenje u suočavanju s nadirućom novom boleštinom. Kad smo odoleli onoj istrajnijoj napasti, nećemo paničiti zbog ove prolaznije, kaže poznanik.

Pad Berlinskog zida je, po mnogim hroničarima, simbol najveće globalne promene posle Drugog svetskog rata, kada su pobeđeni nacizam i fašizam. U Evropi su zbrisani jednopartijski, komunistički, sistemi; proširili su se i Evropska unija i NATO; Nemačka se ujedinila a raspali su se SSSR, SFRJ i ČSSR; Moskva i Vašington su odustali od direktnih međusobnih pretnji atomskim bombama; Amerika se ispostavila kao jedina supersila; demokratska uređenja su prvi put prevladala svetom; tržišna privreda je, s manjim izuzecima, postala opšte sistemsko svojstvo; pojačana je globalizacija…

U svim tim epohalnim tumbanjima iskazala se dotad retko ispoljavana moć mira – svet se korenito preobrazio bez rata. Među izuzecima je krvavi raspad Jugoslavije. Bestseler britanskog generala Džona Haketa je 1978. predviđao da će rastakanje Jugoslavije izazvati treći svetski rat, ali je ona zaratila sa samom sobom dok je svet (i oružanim intervencijama u njoj i „repriziranjem” njene dotadašnje koegzistencije nacija, vera i jezika) mahom smirivao svoje napetosti.

Dok se vic da će „na našem kontinentu u 21. veku biti sedam država – jedna Evropa i šest Jugoslavija” preobražavao u tragediju, na istoku Nemačke su, posle ujedinjenja, počeli da na sav glas pričaju dotad zabranjene viceve, poput poznatog da je „komunistička vlast takva da bi u pustinji dovela do nestašice peska”. Stvarno objedinjavanje nije bilo jednostavno, ali urednik „Cajta” Jozef Jofe konstatuje da je Nemačka u osam puta kraćem periodu izabrala lidera iz poraženog istoka (kancelarka Angela Merkel) nego Amerika predsednika sa poraženog (u građanskom ratu) juga.

Nije, međutim, došlo do globalnog „kraja istorije” koji je najavio američki filozof Frensis Fukujama. Braneći tezu, koju mu mnogi osporavaju, da je liberalna demokratija „konačni oblik vlasti”, on napominje da se u poslednje dve decenije nije pojavio nijedan sistem koji bi joj osporio primat.

Ali… Došlo je i do novog rasporeda moći u svetu, s „neočekivanim uzletom Kine”, čiji su komunistički lideri „iskoristili pogodnosti globalizacije koja je bila među odlučujućim faktorima okončanja komunizma u Evropi”, konstatuje oksfordski politikolog Timoti Garton Eš. Njen hibrid „lenjinističkog kapitalizma”, dodaje u „Gardijanu”, sada je „impresivni konkurent liberalnom demokratskom kapitalizmu zapadnog tipa”.

U međuvremenu se otkrivaju detalji koji, bar mestimično, ublažavaju pretpostavljene razlike među akterima u okončanju drame s Berlinskim zidom. „Bio je predodređen da padne” i „verovao sam da podela Nemačke nema budućnost”, izjavio je ruskoj televiziji NTV premijer Vladimir Putin, koji je u to doba kao pripadnik KGB službovao u Drezdenu. Kao šef države on je potom doprineo izrazitom rastu saradnje s Berlinom, zabeležili su hroničari.

Svojevremeno je Putin ocenio da je raspad SSSR-a bio „najveća geopolitička katastrofa veka”. Mihail Gorbačov, u čijem je mandatu, došlo do rashodovanja i sovjetske države i Berlinskog zida, izvlači šire pouke. „Čovečanstvo je počelo da se preobražava u jedinstvenu civilizaciju”, ocenio je napisom u španskom „Paisu”. Uz napomene da se „nisu ostvarili ideali političara moje generacije, da će sa okončanjem Hladnog rata prestati trka u naoružavanju, regionalni ratovi, besplodne ideološke debate a da će se ući u zlatno doba kolektivne bezbednosti, usklađivanja s prirodom i eliminisanja siromaštva”…„Možemo da slavimo okončanje totalitarnih ideologija, posebno utopističkih”, nastavlja upozoravajući da sadašnja ekonomska kriza otkriva da „zapadni kapitalizam može da sebe i svet uvali u novi ćorsokak” tako da je „ultraliberalnom kapitalizmu, kao ranije birokratskom socijalizmu, potrebna duboka demokratska reforma ka većoj humanosti… njegov oblik perestrojke”.

Kao jedan vid takve „perestrojke”, doživljavaju se reformistički potezi šefa Bele kuće Baraka Obame. I on je u problemu s jednim specifičnim „zidom” – njujorškim Vol (zid) stritom. Bolest tog berzanskog centra, nastala iz preterivanja u „samoregulaciji tržišta”, prerasla je u „pandemiju”, čak brže od virusa H1N1.

Novi „ideološki grip” predstavlja, reklo bi se, delikatniji izazov od negdašnje „epidemije”. Postojanje Berlinskog zida je uveravalo da iza njega postoji nešto bolje ili gore, a Volstrit je dobrim delom plod zamisli, čiji se krah nazire, da ispred sebe nema ništa...