Marama ne čini muslimanku

NOVI PAZAR, novembra – "Moja prva komšinica, majka troje dece, nasrnula je na mene, pokrivenu vernicu i škrgućući zubima, sakrivena iza svoga muža, skinula mi nasilno hidžab (šarenu maramu). To nasilničko delo učinila je žena muslimanskog imena. Uporna je u provociranju nosilaca hidžaba i islama, nazivajući hidžab pačarvom".

Ovakvim pismom jedna nepotpisana Novopazarka se na neverničko nasilno ponašanje svoje komšinice žali redakciji i čitaocima "Glasa islama", glasilu Islamske zajednice Sandžaka. Ona ne traži kaznu, već komšinicu i ostale koji kao ona misle, upozorava da "oni koji vernike i vernice vređaju, a ovi to ne zaslužuju, tovare na sebe klevetu i pravi greh".

Komšijske razmirice su samo jedna od prepreka na koju sve brojnije muslimanke obučene u tradicionalnu muslimansku nošnju nailaze. Istina, većina njih tvrdi da je tih prepreka sve manje, da je hidžab dobio "pravo građanstva". I muftija sandžački Muamer Zukorlić je sve do donošenja Zakona o ličnim kartama, više puta isticao da to što muslimanske vernice nisu mogle da u dokumentima imaju fotografiju sa tradicionalnom maramom predstavlja kršenje njihovih ličnih prava.

Muslimanke, obučene po islamskim pravilima, počele su da se na novopazarskim ulicama pojavljuju masovnije početkom devedesetih godina prošlog veka. Fahira Fejzić iz Sarajeva, tada zvanični spiker SDA došla je na osnivački miting ove stranke na novopazarski stadion, zajedno sa Alijom Izetbegovićem, Muhamedom Filipovićem i ostalim čelnicima tada probuđene muslimanske nacije. Sa maramom na glavi i širokom odećom odskakala je od klasično odevenih Novopazarki, ali očigledno mnogima dala signal.

Do tada su samo starije muslimanke nosile široke marame i neke od njih se sećale posleratne akcije komunističkih vlasti i AFŽ-a na skidanju zara i feredže. To da se njihove kćeri i unuke oblače moderno smatrale su normalnim.

Poslednjih desetak godina su i u novopazarskom kraju shvaćene kao neka vrsta oslobađanja. Sada u ovom gradu postoji nekoliko specijalizovanih prodavnica tradicionalne odeće za "pokrivene" muslimanke. Poneka klasično odevena mušterija zaluta u njih, pa joj odmah objasne da je tu odevni predmet "za pokrivene".

Islam zabranjuje sve što je tesno i providno. Ženama se može videti lice (ne i kosa) šake i noge do članaka.

– Dugo sam razmišljala o tome da se pokrijem – priča Aiša (28) koja radi u jednom državnom preduzeću. – Nekako je misao o tome sazrevala što sam više čitala o islamu. Duhovno sam već bila "oblikovana" po tome kako vera zahteva.

U njenoj porodici niko nije pokriven. Majka je nije ni hrabrila, ali ni branila da sprovede svoju odluku.

– Samo da znaš, marama ne čini muslimanku, nego pamet – upozorenje je koje je Aiša dobila od majke i koje joj je, kaže, uvek na umu.

Aiša kaže da je pokrivanje nije mnogo izmenilo. Ni ranije nije mnogo naginjala aktuelnoj modi, oblačila se, kaže klasično, nikako izazovno.

– Osećam se sigurnije. Imam osećaj da mi sada svi prilaze sa više poštovanja. I kada se kasno s posla vraćam kući sama, ne bojim se. Kao da sam dobila neku novu sigurnost – priča ona.

Slični motivi su pre tri godine i Senadu Leković, tada novinarku lokalne televizije, naveli da se pokrije.

– To je bio logičan postupak na osnovu onoga što sam bila i što sam osećala. Moja odeća je bila samo manifestacija moje duhovne promene – priča Senada.

– Bilo je nedoumica i zbunjenosti, kod ljudi oko mene, počev od porodice. Neko je to brže razumeo, neko nije – ali velikih problema nisam imala.

Očigledno, zbunjeni su bili i Senadini pretpostavljeni. Niko joj nikada nije jasno saopštio, ali jedno vreme nije mogla da se pojavljuje na ekranu svoje televizije. Senada pretpostavlja da su i njeni šefovi bili u nezgodnoj situaciji. Islam je tada medijski u svetu predstavljen možda krivo, kao globalna opasnost. Otuda nesnalaženje i nelagoda i njenih kolega i komšija "kako da nađu novo mesto za mene, iako sam se ja drastično promenila samo vizuelno". Iz tog perioda Senada pamti da su je, kao pokrivenu, lakše i brže prihvatili ljudi sa strane, nego iz neposrednog okruženja, objašnjavajući to sindromom malih razlika.

Zajedno sa odevanjem, islam ženama nameće i neka druga pravila. Ona koja se pokrije, ima obavezu da se klanja svih pet dnevnih molitvi. Ako je u toku dana poslom ili na neki drugi način sprečena, žena to može da "natklanja" (nadomesti) kod kuće, jer molitva podrazumeva i čisto mesto gde se klanja. Takođe, tradicionalno pokrivene muslimanke ne mogu se videti u lokalima gde se toči alkohol.

Iako mnogi u muslimanskoj marami vide vraćanje unazad, ovde su glasniji zagovornici teze da je pokrivena muslimanka bolje zaštićena, jer teško da može da bude meta muških nasrtaja, pošto ih ničim ne izaziva.

Poslednjih godina, istina retko, na ulicama se mogu videti i sasvim pokrivene žene sa velom, obično crnim, preko lica.

– To je veštački pokušaj da se tradicija drugog prostora, iz Arabije, prenese ovde. Tamo žene oči i lice pokrivaju zbog prejakog sunca i peska – objašnjavaju poznavaoci.

Ipak, ima možda i zluradih "tumača" sve češćeg pokrivanja muslimanki. Onih koji su skloni da "objasne" da su se neke devojke pokrile da bi time odagnale u zaborav svoju raskalašnu prošlost i bolje se udale. Za sada su, međutim, brojnije devojke koje neće pod maramu.

– Šteta da pokrijem ovako lepu kosu – kaže jedna koja odbija pomisao da se obuče tradicionalno.

Opet po islamskim propisima, greh je i braniti ženi koja hoće da se pokrije da to učini, isto kao što je greh pokrivati je mimo njene volje.