Vruća supa za hladne dane

Pileća supa u vreme gripa obavezna je stavka u jelovniku onih što kašljucaju, grebe ih grlo ili im „prokišnjava” nos. Ni juneća nije za zanemarivanje, kao ni supica skuvana od mnogo povrća.

Ako je verovati starim zapisima, još u četvrtom veku kuvana je supa, i to od pšenice, maslinovog ulja, mlevenog mesa, kima, vina, lovora i ribljeg sosa koji je neko vreme fermentisao. Kakav je ukus bio na kraju, teško je reći, ali ako je uputstvo završilo u kuvaru – mora da je vredelo.

Naravno, nisu preci čekali četvrti vek pa da posrkaju nešto vruće i ukusno na početku obroka. Pila se supa i pre pet hiljada godina kada je otkrivena vatra, a lovina završavala u metalnim posudama za pripremu jela. Jer, sirova i tvrda, kao i plodovi iz šume, nije bila zgodna za stavljanje pred rodbinu i komšije, iz plemena, bez kuvanja. Tako su komadi mesa od ovce i guske završavali u kazanu, prvenstveno uz pšenicu i ječam kao žitarice koje su masovno gajene. A kad se pročulo da meso nije ni nalik onom prvobitnom kada se izvadi iz vode u kojoj je kuvano – mnogi su prihvatili prvi recept, dok neko nije probao i tečnost iz lonca. Hm, vruća, greje a i ukusna je...

Stari Rimljani su u lonac za kuvanje supe dodavali praziluk, šargarepu, beli luk, nanu, peršun, anis. U Vizantijskom carstvu spremana su jela koja su se tokom osvajanja pokazala kao dobra, pa ni supa nije izostala. Turci nisu birali doba dana da pojedu supu, uvek sa puno zeleniša.

E, onda se dolazi do interesantnog pitanja. Kako je supa služena dok nisu napravljene kašike? Tako što je umakan hleb sve dok činijica ne ostane prazna. Vešti gurmani su jednom rukom trpali u supi nakvašeni hleb, a drugom lovili komade mesa i povrća. Kad je čorba bivala mnogo vruća, nožem su hvatani veći komadi po tanjiru, pa dok se stomak ne napuni nema pauze. Sve dok u 14. veku nije izmišljena kašika, a u 16. napravljena i ona dublja da se supa brzo i lako pojede.

Francuzi su smislili ime onome što danas zovemo supom (zbog hleba koji se stavljao na dno da upije tečnost), a kapetan Kuka je 1772, ako je verovati hroničarima, kuvao pre polaska na put i toliko dugo da bi sva uvrela i postala preteča onoga što je danas supa u kocki.

Prvi restoran u kome je služena samo supa bio je gde bi drugde nego u Parizu. Vek kasnije, potaž je završio i u konzervama i tako su se stvari menjale i napredovale, da bi 1934. bila već ustaljena razlika između bistre pileće, goveđe, one skuvane samo od povrća, i guste poput potaža. U zavisnosti od kuhinje, ukusa onih koji je spremaju, sastojaka i dodataka, danas je teško pobrojati kakvih supa ima. Bistrih, kremastih, sa manjim ili krupnijim komadima povrća i mesa, sa rezancima, knedlama, prepečenim hlebom, pirinčem.

Italijani ne bi ništa menjali za svoju minestrone, a tek ljubitelji andaluzijskog gaspaća, pa francuske supe od luka, ruskog boršča. O Asteriksu i Obeliksu i njihovom čarobnom napitku da ne govorimo.

Verdi je imao naviku da pojede tanjir supe s testeninom pre komponovanja, a Mikelanđelo, da ne bi silazio sa skela dok radi, redovno je tražio da mu sluge donose supu i hleb „gore u umetničke visine”.

Recept:

A da skuvate supu... Ništa lakše i brže nego onu iz kesice da obogatite sitno iseckanom vezom zeleni (i koren peršuna i paškanat obavezno). Ili, pileće sitnice, krila, leđa, ili batak prokrčkati sa šargarepom, krompirom, na kraju začiniti kiselom ili slatkom pavlakom umućenom sa žumancetom. Dodati rezance i eto miline.