Ima mnogo sličnih knjiga

Posle velikog uspeha romana „Od Ognjene do Blage Marije” (doživeo dva izdanja, nagrađen priznanjem „Svetozar Ćorović”), izdavačka kuća „Evro-Đunti” objavila je novu knjigu priča, zapisa i crtica Jovana Radulovića (1951) pod naslovom „Uroniti u maticu života”. Onako kako je Simo Matavulj pisao svoje „Bilješke jednog pisca”, tako i Radulović ispisuje, ne vodeći računa o hronologiji, svoje autobiografske beleške. U knjizi su istinite priče, događaji iz stvarnog života, literarno obrađeni.

Kako objašnjavate veliki uspeh romana „Od Ognjene do Blage Marije”, šta je čitaoce privuklo ovoj priči iz naše novije istorije?

Sigurno da je tema romana zainteresovala čitaoce, svedoci smo tih strašnih događanja i ja sam morao o tome pisati. Singer kaže „Da bi jedno književno delo uspelo, moraju se bar dve stvari poklopiti: zanimljiva priča i prikladan način na koji ćete je ispričati”. Roman „Od Ognjene do Blage Marije” nastao je od kostura dve epizode (ima ih osam) dramske serije „Polača – Okvil” koju je RTS od mene naručila pre osam godina, ali je nije snimila i, kako sad stvari stoje, neće je ni snimiti. Mislim da, pored nedostatka finansijskih sredstava (što mi, kad god ih podsetim, odgovore), nedostaje i ono što se zove politička volja. Nekima danas ne odgovara televizijska serija o progonu našeg naroda iz Krajine.

Nova knjiga je potpuno drugačija. Liči na mozaik, sklapana je od fragmenata, a sve čini skladnu celinu. Da li se može govoriti o autobiografskom romanu?

Preterano bi bilo ovu knjigu nazvati romanom. Uostalom, ispod naslova „Treba uroniti u maticu života” dopisao sam da su to – priče, zapisi, crtice. Nedavno sam negde pročitao da je poznati američki pisac Donald Bartelmi pred smrt izjavio: „Crtice su jedini književni oblik kome verujem.” Svaku knjigu piše određeno životno iskustvo. U jednom trenutku osetite da nema potrebe da se igrate formom, već su vam važni autentičnost i preciznost izraza. Ima mnogo sličnih knjiga u savremenoj književnosti: Sabato, Brodski, Česlav Miloš, Čarls Simić...

Knjigu upoređujete sa varićakom (posuda za žitarice), s tim što ste vi varićak napunili pričama, zapisima i crticama?

Pisac drugo i ne radi već čitavog života nešto sakuplja, premeće iz levog u desni džep, presipa, prebira, odvaja „zrna iz pleve”, kako se zove jedna moja knjiga zapisa. Malo je danas onih koji, ako ne zavire u rečnik, znaju šta je varićak. To je mera za žito... Napunite ga, izaspete u vreću, brojite, znate koliko žita imate. U romanu „Braća po materi” moj junak odmotava svoju priču i određuje joj trajanje poput vršaja na gumnu. U romanu „Od Ognjene do Blage Marije” profesor Markan čitav život vidi kao jednu neprekidnu partiju balotanja ili boćanja u kojoj se dobija, ali i gubi.

Ovo je i knjiga kojom ste na zanimljiv način spojili dve životne tačke: Polaču i Beograd?

Polača, u kojoj sam rođen, i Beograd, u kome ću najverovatnije umreti, jesu dve moje najvažnije životne tačke, ali u ovoj knjizi ima i drugih, uzgrednih toponima, vezanih za moje školovanje, služenje vojske, odlaska na književne večeri, ili su se prosto namestili, da mogu ući u priču: Zadar, Maribor, Brčko, Ivanić Grad...

Junaci su: Žoze Saramago, Duško Radović, Stevan Raičković, Miodrag Bulatović, Antonije Isaković... Ali tu su i događaji vezani za Vaše drame, dodelu i oduzimanje književnih nagrada, pretnje sudom i zatvorom?

Nisam specijalno birao junake. Pisci koje ste pomenuli bili su svedoci ili zajedno sa mnom učesnici u ovim pričama. Nisam ih birao po prijateljstvu, mogao bih čak reći da ni sa jednim od pomenutih nisam bio preterano blizak... Ne bežim od toga kad se kaže da sam „pisac s biografijom”, a to obično znači da ste u životu i književnom radu više imali ružnih i neprijatnih trenutaka nego prijatnih i lepih.

Priče su vedre, pune duha. Humor i ironija su važan začin ove Vaše intimne ispovesti. Ali tu je i poučna, mala biser-priča, istočnjačka legenda, o smrti, koju je zapisao austrijski pesnik Hugo von Hofmanstal. Nema smrti bez sudnjega dana?

Tako je. Ne žurimo tamo gde niko nije zakasnio. U romanu „Aleksanderplac” A. Deblin često ponavlja rečenicu „Postoji kosac i zove se smrt”. Zato treba, ne samo u životu, već i u književnosti, humorom i ironijom sagledavati sve ludosti i strahote našeg sveta.

Zoran Radisavljević