Kada je zid srušen, pala je i država

Prvi dani maja 1989. godine u Nemačkoj Demokratskoj Republici nisu nagoveštavali ništa dramatično. Održani su, kako je i bilo predviđeno, komunalni izbori na kojima je lista – na čelu sa Jedinstvenom socijalističkom partijom Nemačke – osvojila 98,9 odsto glasova.

U Lajpcigu je, tim povodom, protestovalo više od 100 ljudi optužujući vlast za izbornu manipulaciju. Policija i Štazi (Ministarstvo za državnu bezbednost) reagovali su brutalno: protest je brzo ugušen. Nijedan medij u NDR nije objavio da je, baš u to vreme, u Mađarskoj počelo „omekšavanje” granice prema Austriji – zapravo uklanjanje gvozdene zavese koja je decenijama delila Evropu na zapadni i istočni blok.

A onda je, potpuno neočekivano, u avgustu mesecu krenulo masovno bekstvo istočnonemačkih građana na Zapad. Prvo preko ambasada SR Nemačke u Istočnom Berlinu, Pragu i Budimpešti. Pritisak je ubrzano rastao i 11. septembra Mađarska je otvorila svoju granicu sa Austrijom za istočnonemačke izbeglice. Desetine hiljada „socijalističkih” Nemaca pohrlilo je na Zapad.

Jedini koji nisu primećivali da se pokrenuo točak istorije bili su članovi „tvrdog jezgra” rukovodstva NDR okupljeni oko dugogodišnjeg lidera Eriha Honekera. Ostala je upamćena njegova rečenica – izgovorena 14. avgusta 1989. godine u Erfurtu – da „napredak socijalizma ne mogu da zaustave ni volovi ni magarci”.

U njihovim rukama bili su moćni Štazi i sva sredstva informisanja. U policiji i armiji nisu, barem javno, primećivana ideološka kolebanja i politička nezadovoljstva.

„Ventil” koji se pojavio u Mađarskoj nije, međutim, bio dovoljan da propusti milion građana NDR – na koliko je narastao broj istočnih Nemaca željnih da otputuju na Zapad. Protesti u Lajpcigu, pokrenuti u maju, postali su redovni – svakog ponedeljka. Broj demonstranata je rastao a intervencije policije i Štazija postajale su sve brutalnije.

Na Dan obeležavanja 40. godišnjice postojanja Nemačke Demokratske Republike, 7. oktobra, Istočni Berlin posetio je tadašnji sovjetski lider Mihail Gorbačov. Tvorac perestrojke i glasnosti pokušao je da rukovodstvo NDR ubedi da su reforme neophodne.

„Ko zakasni, kazniće ga život”, poručio je Gorbačov Honekeru i njegovim istomišljenicima u vrhu NDR.

(/slika2)Istog dana održane su masovne demonstracije u više istočnonemačkih gradova, 9. oktobra u Lajpcigu je na ulice izašlo 70 hiljada građana zahtevajući pravo na putovanje u inostranstvo, slobodu govora i štampe ... Pritisak je za Honekera postao neizdrživ i on je bio prinuđen da 18. oktobra odstupi s položaja šefa države i partije. Njegov naslednik Egon Krenc najavio je otvaranje „ozbiljnog unutrašnjeg dijaloga”.

Za tako nešto bilo je, međutim, prekasno. Na demonstracijama u Lajpcigu, 23. oktobra, učestvovalo je čak 300 hiljada ljudi a slični masovni protesti održani su u Istočnom Berlinu i Drezdenu. Egon Krenc pokušao je da priguši narodno nezadovoljstvo građana smenivši 3. novembra petoricu članova Politbiroa JSPN – pripadnika takozvane stare garde. Odgovor naroda bio je još žešći – u Istočnom Berlinu demonstriralo je milion ljudi.

Istočnonemačka vlada na čelu sa dugogodišnjim premijerom Vilijem Štofom podnela je 8. novembra ostavku a sutradan, 9. novembra, to je učinio i kompletan Politbiro JSPN. Ispostavilo se da je taj datum zapravo prekretnica u novijoj nemačkoj istoriji. Uveče, 9. novembra, nešto pre 19. časova, objavljena je vest da se ukida zabrana putovanja istočnih Nemaca na Zapad. Odmah posle toga stotine hiljada ljudi – i iz Istočnog i iz Zapadnog Berlina – sjurilo se prema zidu. Najtvrđi deo gvozdene zavese „osvojen” je bez borbe i odmah je počelo njegovo rušenje. Granica između podeljenog grada tog 9. novembra faktički je prestala da postoji.

Pad Berlinskog zida širom je otvorio vrata nemačkom ujedinjenju. Veštim diplomatskim manevrima tadašnji nemački kancelar Helmut Kol i šef diplomatije Hans Ditrih Genšer uspeli su da od Sovjetskog Saveza „otkupe” pravo na ujedinjenje. SR Nemačkoj je, osim toga, pošlo za rukom da umiri nepoverljive zapadne partnere – pre svih Veliku Britaniju – i dobije zeleno svetlo za spajanje dve nemačke države. Posao je obavljen najvećom mogućom brzinom. Nepunu godinu dana posle pada Berlinskog zida, 3. oktobra 1990. godine proglašeno je ujedinjenje Nemačke.

Žarko Rakić