Rođena da bi igrala

I devojčica, i diva, neobičnog imena, dostojanstvenog držanja i besprekorno modernog stila, Ašhen Ataljanc je, nasmejana i prirodna, došla u farmerkama i jakni, sa rancem na leđima, kožnim šeširićem na glavi i harizmom, kojom je godinama magnetski privlačila pažnju javnosti.

Kao duh, prati je sve što je o njoj zapisano od njenih početaka do danas. U dve decenije baletske karijere Ašhen je spakovala bogato iskustvo, uspomene na bezbroj turneja i adrese umetnika celog sveta koje je tamo upoznala, pregršt pohvalnih kritika i svu gorčinu i radost koju joj je doneo „život na prstima”. O njenoj senzualnoj igri kritičari pišu: Ona je tako lepa, a njeni pokreti čudesni, tehnički savršeni, ubedljivi, na momente perverzni ... U dvadesetoj godini postala je najlepši labud na domaćoj baletskoj sceni. U njenoj interpretaciji to je bio istinski labud...

Najmlađi solista

Ašhen je rođena u Beogradu, a najranije detinjstvo provela je s roditeljima u jednom malom mestu u Sloveniji. Nije bilo pozorišta, gledala se samo televizija, pa je u svojoj glavici maštala kako će jednog dana biti astronaut. Ali, do polaska u školu postala je sasvim sigurna da želi da bude balerina. Kasnije je prešla kod bake i deke u Pančevo i tamo je upisala baletsku školu. Pedagozi (Zoja Begoli joj je i danas kao majka) sa kojima je vežbala bile su balerine Narodnog pozorišta i one su najviše uticale da zauvek zavoli ovu profesiju. Kao jedan od najtalentovanijih igrača, diplomirala je u klasi profesorke Ivanke Lukateli, u baletskoj školi „Lujo Davičo” u Beogradu i već sa šesnaest godina ušla u baletski svet odraslih, nastupajući u predstavama Narodnog pozorišta. Godinu dana kasnije postala je najmlađi solista Baleta u istoriji ove kuće.

Ali, čudni su putevi gospodnji. Isprovocirana i povređena nekim događajima, umesto u svojoj zemlji, Ašhen je teška srca svoje mesto na sceni potražila u Nemačkoj i Italiji. Bila je rođena da igra i to su drugi, tamo negde, umeli da primete. Dakako, povremeno su je mučile dileme i iskušenja, to je ljudski. Kad se osvrne, ipak ništa ne bi menjala.

(/slika2)– Ne znam koliko puta sam pomislila da sledeće sezone više neću imati snage da igram. Baletski posao je težak, dešavalo se da mesecima ni za šta drugo nemam vremena. Odem u London – ne vidim London, samo sam u pozorištu od ujutru do uveče, na premijerama spremam drugu premijeru, trčim s jednog putovanja na drugo, iz aviona u avion... Nekad se probudim i ne znam u kom sam gradu, kad osvanem kod kuće, treba mi malo vremena da shvatim da sam u svom krevetu. Kad se sve završi, postanem svesna da u tome neizmerno uživam. Možda neko ne voli da putuje, možda voli čitav život da provede u jednoj ulici, ali znam da bi se mnogi sa mnom menjali. Žao mi je što nisam bar nekoliko godina ranije otišla u „Aterbaleto”. Tamo mi je bilo božanstveno. Igrala sam uloge koje je Mauro Bigonceti kreirao za mene i imala divnu karijeru. Putovali smo, družili se, šest godina oni su bili kao moja porodica. Ali, došao je trenutak kada sam poželela da imam svoju pravu. Iz Danilove i moje ljubavi rodila se Ani i to mi je sada važnije od svega – ističe naša ljupka sagovornica.

Ašhen je ponovo kod kuće i želi da napravi kopču između Beograda i sveta.

– Porodila sam se u Milanu, ali došli smo ovde, s namerom da u našem gradu započnemo neki posao. Premišljala sam se da radim nešto sasvim drugo, ali sam uvidela da sam toliko truda uložila, da bi bila šteta da znanje i iskustvo koje sam stekla ne prenesem novim talentima. Volela bih i da se Danilo više posveti slikanju. Ako ne bude išlo po planu, spremni smo da se vratimo. Meni uvek Beograd nedostaje kad sam tamo, a kad sam ovde, onda mi nedostaje Italija. Biću srećna ma gde bila, jer kraj sebe imam sve o čemu sam sanjala – iskrena je umetnica.  

Kućni tip

Od svih uloga koje je igrala, Ašhen je najviše radosti donela ova poslednja – uloga majke.

(/slika3)– Obožavam svoj posao, zaista sam imala divne trenutke u karijeri, ali to uzvišeno osećanje kad se Ani rodila ne mogu da poredim ni sa čim. Mislila sam da od toga ne postoji veća sreća. Međutim, kako ona raste, moja sreća i ljubav prema njoj postaju sve veće iz dana u dan. Potpuno sam joj posvećena. Još je dojim i zato se nijednog trenutka ne odvajamo, jer „frižider” je kod mene. Uskoro će pomalo početi da jede i drugu hranu, pa ćemo joj Danilo i ja sa zadovoljstvom pripremati, jer oboje inače volimo da kuvamo – kaže sa ushićenjem mlada majka. 

Sa svojom devojčicom dosta vremena provodi u šetnji po Tašmajdanu.

– Stanujemo blizu i ne propuštam nijedan lep dan. Mada imam prijateljice iz detinjstva, one su zaposlene i imaju malo veću decu, pa se u poslednje vreme družim sa mamama iz parka. Na Fruškoj gori Danilo ima porodičnu kuću i nadam se da ćemo kad ona poodraste svaki slobodan trenutak provoditi i tamo. I ranije, dok smo živeli u Italiji, nas dvoje smo stalno odlazili na izlete. Milano je zagađen grad, ali je zato okolina veoma lepa. U blizini ima jezera, planina, more. Uživam u prirodi, ali moram da priznam da sam ranije nekako više bila kućni tip. Nije mi bilo bitno gde živim, već da li je ambijent u stanu prijatan. To je bila moja oaza mira i spokoja kad bih se vratila sa putovanja.

Dana Stanković

------------------------------------------------------

Svuda zajedno

Još dok je Ani bila u stomaku, Ašhen joj je obećala da će je voditi svuda gde je ona bila.

– Pričala sam joj o svim zemljama koje sam videla i nadam se da ćemo zajedno uspeti da ih obiđemo. Od velikih gradova, sigurno želim da je odvedem u Njujork. Očarana sam Meksikom, Španijom, Portugalom takođe. U toj zemlji ljudi su toliko bili ljubazni da sam ja mislila da je u pitanju neka skrivena kamera. Jedino loše iskustvo imala sam u Moskvi. Ne bih volela da se tamo vratim ni na jedan dan. Već u Sankt Peterburgu je bilo kao da smo otišli u drugu državu. Srdačni ljudi, topao doček, ovacije...

--------------------------------------------

Lepo ime

Ašhen je želela da i njena ćerka nosi nesvakidašnje lepo ime.

– Danilo je hteo da bude kratko, a ja – da bude jermensko. Odlučili smo da se zove Ani, po nekadašnjoj prestonici jermenskog carstva, koju su zvali grad hiljadu jedne crkve. Mislila sam da je ona jedina Ani, ali sam nedavno saznala da postoji još jedna u Beogradu i baš sam se začudila. I oko prezimena smo se lako dogovorili, nosiće oba. Lepo zvuči Ani Nađ Ataljanc – kaže balerina.

--------------------------------------------

Na sceni s bebom u stomaku

Kad je saznala da je u drugom stanju Ašhen je bila na turneji. Iz kolegijalnih razloga nije htela da prekine, a kad su se vratili, na molbu direktorke, produžila je još neko vreme. Lekari su joj sugerisali da ne preteruje, pa je promenila kostim i izbacila neke opasne skokove. Dešavalo se da onako našminkana, pred samu predstavu, povraća, pa izađe na scenu, ali je ipak izdržala da igra do kraja trećeg meseca trudnoće.

----------------------------------------------

Put uspeha

Sve je počelo od uloge (pas de trois) u Labudovom jezeru kada je imala samo šesnaest godina. Četiri godine kasnije, 1990. godine, usledila je i jubilarna nagrada povodom 120. godišnjice Narodnog pozorišta za uloge Odetu i Odiliju. Ređale su se i druge uloge u Bajaderi, Žizeli, Uspavanoj lepotici, Dami s kamelijama, Samsonu i Dalili, Zimskim snovima... Sledeće godine, u 21. godini, postala je primabalerina, a u paru sa Konstantinom Kostjukovom, na svetskom baletskom takmičenju u Osaki, osvojila je i prvu nagradu. U tom nizu dodeljena joj je i nagrada Zlatni zmaj, kao ženi koja je svojom ličnošću, elegancijom i stilom obeležila prethodnu godinu. Nakon toga, Ašhen je postala član Državne bavarske opere u Minhenu i gostujući umetnik izraelskog baleta u Tel Avivu, ali bile su to kratke epizode. Onda se okrenula i otišla u Državnu operu, u Berlinu.

--------------------------------------------

Klasično, pa moderno

Kada je „Aterbaleto” prvi put gostovao u Narodnom pozorištu, Ašhen je imala samo četrnaest godina. Sa sjajem u očima posmatrala je Maura Bigoncetija i njegovu ženu kako igraju, ne sluteći da će jednoga dana i ona postati deo njihove trupe. To se, na njenu radost, 2000. godine ipak dogodilo. U ovoj renomiranoj italijanskoj baletskoj kompaniji, u malom mestu Ređo Emiliji, ostala je narednih šest godina, nastupajući po svetu.

Jubilej svog umetničkog rada 2007. godine obeležila je u svom rodnom gradu Beogradu, ali u Pozorištu na Terazijama, sa predstavom „Kapinera”, u koreografiji Mikelea Merole. Posle premijere – pisala je štampa – čaršijom ne prestaje da struji uzbudljiv i svečan ton oduševljenja.

Iste te godine usledio je i neuspeli pokušaj da se vrati u Beograd. Obećavali su joj da će moći da radi, ali ona je videla drugačiju sliku: repertoarska politika Narodnog pozorišta uveliko je obolela, baletsko tržište malo, a dalje usavršavanje igrača tehnički nemoguće. Ašhen se vraća u Milano i postaje slobodan umetnik, započevši karijeru kao pedagog u saradnji sa Suzanom Beltrami, koreografom i baletskim direktorom „Accademia Danza”.