Trinaest godina kasnije

Supruga me kritikuje da se ne pridržavam hronologije događaja dok pišem. U pravu je, sistematičnost mi nikad nije bila jaka strana, pa prema tome ništa ne obećavam. Ja sam vam više 's brda s dola' tip.

Iskren da budem, otkad sam se oženio mene je, nekako, 'krenulo'. A bila mi je frka, neviđenaaaaa! Bio sam švorc, nisam imao para ni svadbeni ručak za desetoro ljudi (ukljucujući nas mladence) da platim.

Tu se tast umešao i spasao stvar. Par meseci kasnije, 'vratio' sam mu time što sam mu rekao da planiramo da idemo u inostranstvo. Ni on ni tašta nisu bili oduševljeni, a verovatno ne bih bio ni ja kad bi mi neko vodio ćerku
u neizvesnost.

Trinaestak godina kasnije evo nas u Kataru, bogatiji smo za četvoro dece i nezaobilazno iskustvo stečeno tokom života i rada među ljudima koji, kao i mi, tragaju za boljim životom.

Ima nas sedmoro u kući, 'velika glota' reklo bi se kod nas. Četvoro dece, supruga, kućna pomoćnica i moja malenkost. Dan počinje rano, ja se spremam za posao, a žena i kućna pomoćnica veliku decu moraju da 'isteraju' iz kreveta i spreme za školu. Kao za inat, i mala deca, kao neki 'vampiri', se probude pa ne znaš koga ćeš pre da 'dvoriš'. Srećom, imamo više od jednog kupatila, pa se ne požurkujemo lupajući na vrata.

Žena svakog jutra mora da prođe kroz saobraćajnu 'seansu' vozeći decu u školu. Ulice Dohe su široke, na njima mnogo automobila i brzo se vozi. Stotinu nacija na drumu i svi su doneli neke svoje vozačke navike. Oko podneva, 'seansa' se ponavlja kad se deca pokupe iz škole. Žena (kao i kućna pomoćnica) zbog silnih obaveza provede na nogama od jutra do mraka i zbog toga se, verovatno, nikad ne ugoji. Iskreno rečeno, izgleda bolje nego ikad. Pošto od mene nema neke velike pomoći, morali smo da zaposlimo kućnu pomoćnicu. Zove se Naima, Etiopljanka je, ima 24 godine i ima dobru dušu. Naima je rođena kao hrišćanka, ali se zaljubila u Jemenina koji živi u Etiopiji i promenila veru.

Otac više neće da čuje za nju iako se razvela od muža. Naima ima ćerku Gabrielu koju čuvaju njeni roditelji i za čije školovanje ona šalje pare. I čuva tuđu decu...

Nas Srba ovde ima 150-200, većina radi za 'Energoprojekat', a ostali za razne strane i državne firme. Prijatelje imamo i naše i strane, ali se sa Katarcima (ili Kataranima?), na žalost, ne družimo, to je, nekako, komplikovano. Evo primera: najbolji drug, već godinama, našeg najstarijeg sina je Muhamed, Katarac čiji su roditelji školovani u Engleskoj, otac doktor specijalista, a majka naučnik, radi na istraživanju raka dojke. Sem kratkih razgovora vođenih kad dovezu i ostave Muhameda kod nas ili obrnuto, nisu ispoljili želju da nas bliže upoznaju. Mi jesmo jednom, onako stidljivo, ali nije urodilo plodom. Doduše, Muna (Muhamedova majka) je vodila moju ženu na veridbu jedne svoje rođake, jedini prisutan muškarac je bio mladoženja! Veridba za muški svet se organizuje u drugom terminu! Muna je, takođe, jednom pozvala moju suprugu tokom Ramazana na večeru (iftar, kad se prekine post) i naravno, bile su prisutne samo žene. Ipak, napustićemo ovu zemlju jednog dana, a nećemo znati mnogo o našim domaćinima. O njima i njihovom stilu života čujemo samo glasine, a glasine doprinose stvaranju stereotipa, pa ih neću iznositi. Jer ako mi Srbi nismo žrtve stereotipa, onda ne znam ko jeste. Kad bolje razmislim, imamo ih i mi, nismo ni mi cvećke...

U našem timu imamo mladog inžinjera, 24 godine, svežeg sa studija u Australiji, zove se Ali, Katarac (ili Kataranin?). Ali, uvek vedar i druželjubiv, ispoljio je posebno interesovanje za mene saznavši da sam iz Srbije pošto mu je rođeni stric ambasador Katara u Bosni. Traži da mu objasnim događaje u Bosni nesrećnih devedesetih. Kako ću, mislim se, kad ni ja ne razumem? Iskusno eskiviram temu i preko fudbala završimo na temi o ženidbi. Žali se na razmaženost današnjih devojaka i na pare koje će morati da plati ocu mlade. 'Počni da štediš odmah!' je jedino što sam mu mogao reći.
Cifru bolje da ne pominjem.

Vrućine su ovde velike i praćene visokim procentom vlage, već je u maju temperatura blizu četrdeset, deca više ne izlaze napolje i samo bulje u Playstation i Nintendo. Zato se porodice pošalju na odmor čim se školska godina završi u junu, a vrate se krajem avgusta. Pitam se, kako su izdržavali Arapi bez klima uređaja do pre tridesetak godina?

Da napišem neku reč i o sebi. Radim kao Marine/Civil Superintendent za kompaniju koja se bavi eksploatacijom, preradom i izvozom/prodajom gasa. Investitori smo velikih industrijskih projekata čiji je cilj povećanje proizvodnje gasa i sami tim prihoda koji 'hrani' ekonomiju Katara. Član sam projekt menadžment tima koji nadgleda izvođača radova kome je dodeljena izgradnja pristana/veza (LNG Berth) za najveću i najnoviju klasu (Q-Max) tankera za prevoz gasa. Vrednost projekta je 660 miliona američkih dolara. Na prethodnom projektu sam bio član tima koji je nadgledao izvođača radova na proširenju i nadgradnji postojeće luke, vrednost projekta je bila 2 milijarde dolara. U dosadašnjoj karijeri sam radio za nekoliko internacionalnih kompanija, završio sam srednju Brodarsku školu u Beogradu, fakultet nemam, ali imam (čini mi se) zavidno iskustvo u hidrograđevini.

U sudbinu ne verujem, nemati kontrolu nad svojim životom je ideja meni strana i često upotrebljavan izgovor. U reinkarnaciju verujem još manje, jedan život imamo i treba ga živeti punim plućima, ma šta to za vas, kao jedinku, značilo. Znam da iz ovih redova ne 'zrači' nikakva originalnost, ali ja neki poseban, 'filozofski' stav nemam.

Majka voli da kaže da smo uspeli u životu, ali ja uvek odgovorim da nismo i da još uvek tragamo. Gde je kraj traganju ne znam, a ne bih ni voleo da znam... bar ne još...

Žena mi iz kuhinje poručuje da se manem pisanija i stavim ćerku na nošu, kaže ima važnijih stvari u životu od toga... Što jes', jes'...

Svako dobro dobri ljudi gde god da ste!