Zid u Srbiji

Dvadeset godina nakon pada Berlinskog zida, kojim je definitivno stavljena tačka na blokovske i ideološke podele u Evropi, deo političke elite u Srbiji je, čini se, ostao zbunjen tim događajem. Otuda se na uključivanje u evropske integracije povremeno i dalje gleda kao na pitanje izbora između Moskve i Brisela, iako ni jedni ni drugi od nas ne traže da biramo.

Uključivanje u evropske integracije pojedine političke grupacije tretiraju kao neku vrstu nacionalne izdaje i povlađivanja „onima koji su nas bombardovali”, a udaljavanje od Rusije koja može da nas zaštiti. Pri tome se i ne postavlja pitanje da li Rusija, koja je odavno suštinski raščistila sa Berlinskim zidom i podelama koje je on donosio na teritoriji Evrope, zaista ima interes da podupre Srbiju ako bi se, eventualno, opredelila za takvu opciju.

Paradoksalno, zagovornici takvih ideja danas su izrazito nacionalističke stranke, dok je Socijalistička partija Srbije, koja baštini ideje komunista, dakle onih ideoloških snaga koje su ranije insistirale na podeli Evrope, na suprotnim pozicijama. Srpski socijalisti se snažno zalažu za jačanje saradnje sa Rusijom, ali nikako ne dovode u pitanje „evropski put“ Srbije.

Konfuzija o kojoj je reč pokazuje da nedoslednost u razumevanju tako važnih političkih događaja kakav je pad Berlinskog zida i nije posledica suštinskih ideoloških razlika na političkoj sceni Srbije, nego shvatanja politike kao neprekidnog niza verbalnih napada na „one druge“. Srpska politička scena je, zapravo, ispod kritične granice spremnosti na ozbiljnu i odgovornu raspravu o koracima koje treba preduzeti i posledicama koje po budućnost nacije može da ima određena politička odluka.

Političari su dobro „ispekli“ tehnologiju napada na protivnike, mahom se oslanjajući na žestoku patriotsku retoriku. Bavljenje politikom, naročito ako si u opoziciji, svode na optužbe za nesposobnost, nedostatak patriotizma ili čak izdaju. Može se čuti kako se Srbija „prodaje Zapadu“ i kako bi sve bilo drugačije kada bi na vlast došle prave patriotske snage koje bi odmah potražile i dobile rusku pomoć. Zagovornici takvih ideja, istina, nisu u vlasti, ali su najglasniji deo opozicije.  

Otuda nije čudo što se u Srbiji i dalje bespoštedno „tuku“ partizani i četnici, „mondijalisti“ i „antimondijalisti“, fašisti i antifašisti. U takvoj atmosferi se i moglo dogoditi da se Srbija, koja ima razloga da se diči antifašističkom prošlošću, ne uključi na odgovarajući način u obeležavanje pobede nad fašizmom – koja u Evropi ima ogroman značaj.

Trebalo je da u Beograd dođe ruski predsednik Dmitrij Medvedev da nas podseti da je oslobađanje Srbije od nemačke okupacije bilo delo antifašista. Nacionalisti, kojima je Rusija na srcu, delovali su pomalo zatečeno, dok su njihovi protivnici, vatreni zagovornici evropskih integracija, bili potpuno zadovoljni.

Evropa i Rusija u međuvremenu nastavljaju putem kojim su krenuli nakon pada Berlinskog zida. To što se povremeno sučeljavaju ne znači da će da grade neki novi zid – nego da traže način da napreduju u obostranom interesu.