NOVOSADSKA SAPUNICA
Stvar sa vojvođanskim statutom uveliko podseća na situaciju sa meksičkim gripom. Jedni kažu da je to politički tumor čiji je krajnji cilj uništenje srpske države. Drugi, opet, vele da je u pitanju ustavna obaveza i rutinski akt usmeren na bolji život stanovnika severne pokrajine. A građani, sem onih direktno zainteresovanih, uglavnom su zbunjeni i ne znaju čemu i kome da veruju. Pri tome, istina najčešće možda i jeste „negde između“, ali nipošto nije uvek i na sredini između datih krajnosti.
Situacija oko statuta se tokom poslednjegodinedana menjala u gotovo hičkokovskom ritmu. Ili, da ne vređamo uspomenu na velikog majstora, u ritmu neke latinosapunice koja, nakon dvestotinak razvučenih epizoda, odjednom ubrzano počinjeda se primiče raspletu. Najpre je, krajem prošlog leta, Predlog statuta skuvan u nikad do kraja – bar ne javno – identifikovanim kuloarima pokrajinske administracije. A onda je po principu „blic-kriga“ zamalo proguran kroz republičku skupštinu. Zatim je neko u Beogradu seo i konačno zaista pročitao Predlog, i shvatio da on u tom obliku naprosto ne može i ne sme da bude usvojen, a pogotovo ne može da dobije zeleno svetlo pred Ustavnim sudom. Oglasila se i stručna javnost, crkva, opozicija, pokrenuta jekampanja patriotskih nevladinih organizacija. Uskomešalo se nevojvođansko članstvo vladajuće stranke. Statut je stavljen na led, i činilo se da politička koža i cena političkih akcija njegovih tvoraca i promotora iz dana u dan dramatično gube na vrednosti.
E, ali onda je krenula tiha kontraofanziva. U bilateralnim susretima sa svojim srpskim kolegama razni predstavnici EU su počeli da se raspituju za sudbinu predloga vojvođanskog statuta. Nešto od tog interesovanja je počelo da dospeva i u medije, naročito kroz izjave Doris Pak i Jelka Kacina. Čelnik vojvođanskih demokrata Bojan Pajtić se upadljivo ućutao, ali su zato predsednika Tadića na njegove ustavne i koalicione obaveze sve češće podsećali Nenad Čanak i lideri Saveza vojvođanskih Mađara. Tadić, pak, nije hteo, smeo ili umeo da preseče i sve je ostalo samo na nekolikomalo oštrijih izjava, aluzija i prekora na račun neidentifikovanih srpskih „vojvoda“. Pajtić je i dalje ćutao.
Krajem ovog leta u opticaj je, pomalo zlokobno, ubačena „internacionalizacija“ pitanja statuta, a počelo je da se pominje i „referendumsko izjašnjavanje građana Vojvodine“. Po radikalnim „vojvođanerskim“ forumima, do kojih, izgleda, ne doseže (pre)budno oko republičkog javnog tužioca, sve su se češće počeli javljati izrazi poput „srpske okupacije“ i „kolonizacije“. Konačno, godina je proletela kao vihor, i primakao se čas da se srpska vlada, nakon svetskopolitičke promocije i poezije „stubovanja“, suoči sa oporom socijalno-političkom prozom. Budžet, kriza kojoj se ne vidi kraj, MMF i ultimativna potreba da se konačnim stavljanjem na belu šengen-listu i dobijanjem statusa kandidata za EU realizuje barem nešto od gromoglasnih predizbornih obećanja.
Tako smo na kraju – pod uslovom da je ovo uopšte kraj, s obzirom na to da konačna verzija statuta još nije zvanično objavljena – opet došli u situaciju da se sve rešava praktično preko noći i da se doslovno u poslednji čas (takoreći, u zaustavnom vremenu) u tekst Statuta i pratećeg zakona naizmenično ubacuju i izbacuju delovi koji suštinski menjaju njegov karakter i utiču na konačni sud o tom dokumentu. Najpre je, u četvrtak, pred pomalo skrušenim premijerom Cvetkovićem Nenad Čanak pobedonosno ubacio svoje amandmane na tekst Zakona o prenosu nadležnosti (vlada, VANU, glavni grad…) i izgledalo je da je pobeda vojvođanskog trijumvirata skoro potpuna. A onda je, u subotu, Ivica Dačić adutirao sa svojim dopunama na tekst statuta koji se „ne menja“, već, navodno, samo „pravno-tehnički rediguje“, te se situacija prilično izmenila, a široki osmeh na Pajtićevom licu splasnuo barem za polovinu. Pogotovo što su iz Statuta prethodno već ispali „međunarodni ugovori“, „jedinstveni kulturni, civilazacijski, ekonomski i geografski prostor srednje Evrope“ i „istorijsko pravo građana i građanki Vojvodine“.
I pri tome i jedni i drugi govore kako je reč samo o nijansama, pravnoj formi i pukoj simbolici. Ali, ako je to zaista tako nebitna i rutinska stvar, zašto je onda predlagačima statuta bilo toliko važno da se pokrajinski izvršni organ zove „vlada“, a ne „izvršno veće“? I da Novi Sad bude „glavni grad“, a ne puko „sedište pokrajinskih organa“?
I „statutoborcima“ i „statutobraniteljima“ bi, međutim, jedno moralo biti jasno. Pitanje vojvođanske autonomije i njenog statusa unutar ustavnopravnog sistema Srbije nije nastalo sa ovim statutom i neće sa njim biti zaključeno. To ostaje izazov sa kojim će srpska politička i intelektualna elita najozbiljnije morati da se suoči u mesecima i godinama koje dolaze… Ali rođendanske žurke Nenada Čanka definitivno nisu najbolje mesto za takvu vrstu debate i suočavanja.
glavni urednik časopisa ,,Nova srpska politička misao“