Zaostavština Berlinskog zida

Rušenjem Berlinskog zida sa svetske sportske pozornice nestala je DR Nemačka, sportska velesila u usponu. Sportisti dotadašnjih država Savezne Republike Nemačke i Demokratske Republike Nemačke ponovo su počeli da se pojavljuju u istim ekipama, pod jednom zastavom uz zvuke iste himne, kao i do 1968. godine, kada su se na olimpijskim igrama, po diktatu Međunarodnog olimpijskog komiteta, dve Nemačke takmičile sa jedinstvenim timom i predstavljale treću sportsku velesilu, ali daleko manje uspešnu od SSSR i SAD.

Na Igrama u Tokiju 1964. dve Nemačke zajedničkim snagama osvojile su 50 medalja i zauzele treće mesto iza SSSR (96) i SAD (90), a po sportskom osamostaljivanju četiri godine kasnije u Meksiko Sitiju, Zapadna Nemačka je osvojila 26 medalja, a Istočna samo trofej manje, ali i čak devet zlatnih medalja, pet više od svojih sunarodnika sa zapadne strane zida.

Majstori individualnih sportova

Istočnjaci su sve trofeje osvojili u individualnim sportovima, pre svega u atletici, plivanju i gimnastici, takozvanim bazičnim sportovima, uz veliku „podršku” veslača, a prva zvezda istočnonemačkog sporta bio je 17-godišnji plivač Ronald Mates osvajač dve zlatne i srebrne olimpijske medalje. Mates je olimpijsku karijeru završio 1976. sa osam medalja i ostao najuspešniji plivač leđnim stilom (16 puta rušio svetske rekorde na 100 i 200 m), uostalom od 1967. do 1974. nije izgubio ni jednu trku. Međutim, već u Meksiku 1968. štafetu su preuzele pripadnice lepšeg pola (Karin Janc, plivanje: 2 zlatne, 2 srebrne, 1 bronzana; Renate Šteher, atletika: 2 zlatne, 1 srebrna) i baš plivačice i atletičarke postaće zaštitni znak sporta DR Nemačke.

U Montrealu 1976. sedamnaestogodišnja plivačica Kornelija Ender je osvojila četiri zlata i jedno srebro, a karijeru je završila sa osam olimpijskih i deset medalja sa svetskih prvenstava (8 zlatnih) postigavši 23 rekorda u individualnim disciplinama. U Moskvi 1980. plivačice DR Nemačke osvojile su 11 od 13 zlatnih medalja, uz osam srebrnih i sedam bronzanih, a atletičarke 15 trofeja (5, 5, 5)... Na poslednjem samostalnom učešću DR Nemačke na Igrama, 1988. u Seulu, pošto je zbog bojkota proputila Los Anđeles 1964, zablistala je Kristin Oto i sa šest zlatnih plivačkih medalja bila apsolutni junak Igara, tim pre što ih je osvojila u tri stila (slobodno, leđno, delfin) što niko nije ponovio do danas.

Tada je već u letnjim sportovima DR Nemačka postala druga svetska velesila. U Seulu SSSR je osvojio 132 medalje, DR Nemačka 102, SAD 94, a SR Nemačka samo 40.

Slično je bilo i u zimskim sportovima. Jedinstveni tim dve Nemačke na Zimskim igrama 1964. bio je 5. sa 9 medalja, a 1968. SR Nemačka je bila 7. sa 7 medalja, a DR Nemačka 11. sa 5 trofeja. Već u Saporu 1972. DR Nemačka je, zahvaljujući pre svega uspesima u sankanju i bobu, osvojila drugo mesto sa 14 medalja, samo dve manje od neprikosnovenog SSSR-a i devet više od SR Nemačke (7. mesto). Slično je bilo i u Inzbruku 1976, a u Lejk Plesidu 1980. sportisti DR Nemačke ostvarili su pravi podvig izbivši na prvo mesto po broju osvojenih medalja sa 23 trofeja i čak devet zlatnih (SSSR je imao medalju manje i zlato više). U Sarajevu 1984. DR Nemačka je osvojila 24 medalje, jednu manje od SSSR, ali uz tri zlata više, a u Kalgariju 1988. na poslednjem samostalnom nastupu 25 medalja, četiri manje od SSSR, a 17 više od SR Nemačke...

Četiri rekorda iz laboratorije još odolevaju

Zajednički „beli tim” Nemačke 1992. bio je najuspešniji u Albervilu 1992. ali sa samo medaljom više od dometa istočnjaka četiri godine ranije, i taj primat (sem u Lilehameru 1994) nemački zimski sportovi sačuvali su na svim dosadašnjim zimskim igrama.

Na letnjim pad je bio drastičan. Prvi zajednički tim Nemačke u Barseloni 1992. osvojio je 62 medalje manje nego što su u Seulu osvojile dve Nemačke, a na poslednjim igrama, u Pekingu 2008. Nemačka je pala na šesto mesto sa samo 41 odličjem...

Objašnjenje za ovaj pad je dobro poznato. Nestankom DR Nemačke ugašeni su i državni programi stvaranja sportskih šampiona u kojima se nije štedeo ni novac ni mladi atletičari. Samo tako jedna mala zemlja mogla je da se u sportu meri i pobeđuje sa velikima. Poplava priznanja istočnonemačkih sportista posle rušenja berlinskog zida, pre svega pripadnica lepšeg pola, da su bili naterani da koriste doping dovela je i do brojnih sudskih procesa i isplate obeštećenja. Laboratorije u kojima su naučnici i treneri stvarali asove su zatvorene, neki treneri su pronašli novi posao u Kini, Južnoj Africi, Australiji i još nekim zemljama, a „kraljici sportova” ostali su još nenadmašeni svetski rekordi Jirgena Šulta (1986, disk: 74,08 m), Marite Koh (1985, 400 m: 47,60), ženske štafete Gladiš, Riger, Ojersvald, Ger (1985, 4 h 100 metara: 41,37) i Gabrijele Rajniš (1988, disk: 76,80 m).