Letimo u prezaduženost

Slažem se sa prof. Mlađenom Kovačevićem da je „nemoralno novo zaduživanje u inostranstvu da bismo sada lagodno trošili, a da otplatu tih kredita prenesemo na buduće generacije”.

Koje elemente svaka privreda mora uzimati u obzir kada uđe u proces inostranog zaduživanja? Ovde ću navesti samo najvažnije: dospeće i godišnje obaveze po vrlo različitim inostranim dugovima (kamate i otplate); ekonomski rast i godišnje obaveze iz duga; struktura postojećeg i novog duga; upotreba dugova; efekti upotrebe inostranog duga (rast BDP-a, zaposlenosti, nacionalne štednje, porast izvoza, proizvodnje, uvoza, investicija). Dopunski kapital iz inostranstva mora biti u funkciji razvoja privrede i osnova za stvaranje domaće akumulacije, a ne tekuće neproizvodne potrošnje.

Zbog pritiska svetske finansijske krize treba se čuvati nove omče dugova i nekontrolisanog zaduživanja, posebno neracionalne upotrebe inostranog kapitala. To je put u gotovo kolonijalni status, uz potpunu dominaciju stranog kapitala i totalnu tehnološku i razvojnu zavisnost. Može li se ovakav scenario izbeći? Može i mora. Zašto?

Otplate i kamate iz duga gotovo u potpunosti apsorbuju sav prirast društvenog proizvoda. Postoji li šansa u takvim odnosima za pokretanje razvoja? Iz kojih sredstava izvršavati dospele obaveze? Može li se „istisnuti” dovoljno domaće štednje ili akumulacije za investicije? Po ovom konceptu, to je moguće samo na osnovu novog zaduživanja, ali i novih tereta kamata, za koje će privreda i društvo raditi u celini. Tada je omča dugova toliko zategnuta da preti nagli pad životnog standarda i svih oblika domaće potrošnje.

Za mnoge dugove dobijen je povoljan „grejs period”, koji treba iskoristiti za oživljavanje investicija i razvoja – da bi se zajmovi mogli otplaćivati od prirasta BDP-a. Šta će se desiti kada dospeju dugovi dobijeni sa grejs periodom od tri do pet godina? Kakve će tada biti obaveze? Osnovno je, dakle, kako se koriste i kakve efekte u dohotku i akumulaciji daju strana sredstva (da li se koriste za proizvodnju i investicije ili za popunu budžeta i potrošnju). Odatle se može sagledati da li privreda kreće u preteranu inozaduženost, nesolventnost i dužničku krizu. „Omča dugova” se zateže već kada je rast dugova brži od rasta BDP-a, a kada su obaveze iz duga veće od BDP-a tada se ulazi u dužničku i razvojnu krizu.

Ukoliko se želi sagledati stvarno stanje tereta duga, mogućnosti otplate (servisiranja), novog zaduživanja, podsticanja domaćih investicija i proizvodnje stranim kapitalom i sl. neophodno je pratiti pravu matricu svih agregata koji odlučujuće deluju na optimalni i maksimalni nivo međunarodne zaduženosti jedne države, a da se ne uleti u dužničku krizu. Privreda Srbije nema takvu strategiju. Zaduživanje je više od stihije. Zbog teškoća u platnom bilansu, velikih dospelih obaveza, nelikvidnosti, ogromnog budžetskog deficita, potreba za investicijama, ali i male nacionalne štednje – postoji stalni pritisak na uzimanje novih inostranih kredita. Sledeća faza je uzimanje novih kredita da bi se servisirali stari. Tada je dužnički krug zatvoren sa privredom uvučenom u gotovo kolonijalni finansijski odnos. Pri tome se često i ne pita za uslove kredita, efekte, mogućnosti vraćanja – važno je dobiti kredit od onih koji ih još daju.

Da li je dostignuta kritička tačka inostrane zaduženosti, kako to konstatuje jedna grupa naših ekonomista, i da li privreda ulazi u fazu kada država, kao sinonim svih subjekata, neće biti u stanju da uredno izvršava dospele obaveze? Da. Svi indikatori inostrane zaduženosti ukazuju da se već ušlo u dužničku krizu i da preti insolventnost države. Trka za kreditima će se nastaviti, uz sve veće teškoće u oživljavanju ekonomskog rasta. Drugim rečima, mi letimo u prezaduženost.

profesor ekonomije i finansija