KAKO SAM SLETEO NA MESEC
Ja baš i nisam toliko star, ali ovih dana utvrđujem kako živim u jednom sasvim drugom svetu od onoga u kome sam se rodio. Zgrade oko mene su uglavnom iste, ljudi govore sličnim jezikom, ali sve ostalo je sasvim, sasvim drugačije. Da li je moguće da su se stvari toliko ubrzale da više ne prepoznajem grad u kome sam se rodio?
Juče sam, na primer, prošao pored grupe skinhedai pogledao ih malo bolje. Bili su to zadovoljni momci. Imali su svoju mržnju koja im je rešavala sve: i nedostatak para, i čamotinju u kojoj su morali odrastati, i beznadežnu budućnost. Mogli su da se uhvate za rasizam, antisemitizam, nacizam, ili za šta već, i na taj način ,,osmisle”svoju mladost. Da je učine makar prividno prihvatljivom, nekako izdržljivom. Za razliku od njihovih ranijih, uglavnom dekorativnih pojavljivanja na ulicama moga grada, ovi sadašnji skinhedisu mi delovali nekako odlučno, opasno. Mogao sam da ih zamislim kako, sa ozbiljnim izrazima na licima, bejzbol palicama i okrvavljenim rukama izvršavaju svoju ,,misiju”.
Kada sam bio u njihovim godinama, svet oko mene izgledao je sasvim drugačije: naizgledzauvek određen i potpuno nepromenljiv. Činilo se da je komunizam nešto što niko nikada ne može dovesti u pitanje.
Kao dečak, na primer, bio sam Selenit. U okviru pionirske organizacije, ,,najbolji od najboljih”pripremani su za iskrcavanje na Mesec. Mi, deca imali smo ozbiljne pripreme u Pionirskom gradu. Između dve bandere bila je razapeta čelična sajla koja se strmo spuštala ka nekakvom jendeku. Nas, Selenite su oblačili u padobranske prsluke i vezivali nas za tu sajlu nekakvom žicom, na čijem kraju je bio točak. Puštali bi nas da se strmoglavljujemo niz padinu i da se zabijamo u neko brdašce u dnu poligona. Bio sam mali i ,,solidno popunjen”pa je spuštanje na ,,Mesečevu površinu”za mene predstavljalo veliko iskušenje. Ali me je, u isto vreme, ispunjavalo i ogromnim ponosom. Nisam, naime, sumnjao da ću uskoro kročiti na udaljenu planetu. Ni na kraj pameti mi nije padalo da se radi o najobičnijoj prevari čije su žrtve bila deca. Pretpostavljam da se taj koji je smišljao ,,Pokret Selenita”morao slatko kikotati dok nas je posmatrao kako se tumbamo niz dotičnu sajlu. Meni je sve to ostalo strašno utisnuto u sećanje. Mogu se do u detalje setiti kako je izgledalo parče zemlje koje mi se u tih nekoliko sekundi približavalo strahovitom brzinom.
Kasnije, kada sam postao mladić, i dalje sam se nalazio u carstvu laži, u društvu u kome je vladala potpuna hipokrizija. Seks je bio ako ne zabranjen,a ono bar prokažen. Devojke su govorile: ,,Šta ćeš POSLEmisliti o meni?”Nisam imao odgovor na tako komplikovano pitanje. Znao sam samo šta sam o njima mislio PRE, kao i to da se sve devojke dele na „poštene” i naone koje to nisu. Kakva je to tačno podela, na osnovu kakvih pravila se ona određuje i ko je glavni sudija nisam, međutim, imao pojma.
Kasnije, kada sam počeo da se bavim filmom, istina takođe nije bila na ceni. ,,Crni film” bio je satrt a njegovi autori proterani govnjivom motkom iz kinematografije. Nama koji smo počinjali bilo je dozvoljeno da se izražavamo jedino u alegorijama i aluzijama. Ništa se nije smelo reći direktno, sve je moralo biti uvijeno u razne simboličke oblande. Nešto kao peting. To je značilo: snimam zabavni film ,,Nacionalna klasa”,a trudim se da neko pametniji iz gledališta shvati kako ciljam na stvari koje nisu baš mnogo zabavne. Kao nekada: ljubim je po vratu,a mislim na znatno prizemnije regione njenog tela…
A onda je došao trenutak velikog obračuna sa lažima. Prvo se raspala država koju smo pogrešno smatrali domovinom, onda su izbili ratovi koji su otkrili šta osećamo prema dojučerašnjim zemljacima, da bi najzad došla demokratija koja je pokazala šta mislimo jedni o drugima. Sve je odjednom razotkriveno, nije bilo više razloga za bilo kakvu indirektnost. Veliko licemerje zamenila je velika istina sa kojom, međutim, nismo znali (i još uvek ne znamo) šta da učinimo.
Pre izvesnog vremena, putujući ka „Avala filmu”, prolazio sam, kao i hiljadu puta ranije, pored Pionirskog grada. Ovoga puta mi je, međutim, palo na pamet da zaustavim kola i uđem unutra. Ugasivši motor, izračunao sam da je prošlo više od pedeset godina otkako sam poslednji put bio ovde. Toliko vremena je proteklo a sve je, uglavnom, izgledalo isto: paviljoni, staze, menza; jedino je upravna zgrada renovirana. Na putu do bivšeg „poligona za sletanje” prošao sam pored grupe izbeglica koji tu žive svojim ubogim životima ko zna od kada. Upućivali su prema meni poglede koji su, na primer, mogli značiti: šta ovaj čovek, koji očigledno nema problema, traži ovde među nama stradalnicima?
A onda sam došao do te livade koja se, za divno čudo, uopšte nije promenila. Još uvek se pružala, posuta poljskim cvećem, prema obližnjoj šumici i dalje… prema neistraženim tajnama Meseca.
reditelj