Erosove suze

Specijalno za „Politiku” iz Madrida

Početkom jeseni u vodećem privatnom madridskom muzeju Tisen Bornemiza otvorena je izložba Erosove suze, čiji osnovni koncept jeste Eros u umetnosti. Paralelno, u poznatoj galeriji madridske štedionice Caja Madrid, nalazi se druga postavka, kao kontrapunkt prvoj, posvećena Tanatosu.

Izložba Erosove suze (koja broji više od 120 slika, skulptura, fotografija i video-zapisa, nadahnutih ljubavnim ekstazama, olujama strasti i žudnje, kao i mračnim predmetima želja), nosi naziv po istoimenom eseju francuskog pisca Žorža Bataja (1897–1962). Koncepcijski izložba prati poglavlja Batajove knjige, prikazujući sve oblike želje i strasti iz muške i ženske vizure, hetero i homo ljubavi, egzibicionizma i voajerizma, sadizma, mazohizma i savremenog fetišizma. Mit o Erosu dočaran je uz pomoć romantičarskih vizija i perspektive simbolista i ekspresionista, ali i nadrealista i autora savremenih tendencija, ali, uvek u dijalogu sa renesansnim i baroknim shvatanjem jedne od velikih tema u svetskoj umetnosti.

Izložbu otvara Man Rejov readymade „Suze“, a potom sledi prvo poglavlje kroz motiv, ne toliko Adama i Eve, koliko za savremene umetnike i fotografe više inspirativnog odnosa Eve i zmije, ovekovečene kroz fotografije Ričarda Avedona – gde je u krupnom planu obnažena Nastasja Kinski s velikom obmotanom zmijom oko sebe, ili najnoviji fotoprikaz Rejčel Vejz iz objektiva Džejmsa Vajta, koja sakriva svoje telo zmijskim, u kontrapunktu sa renesansnim viđenjem prvobitnog greha – slikom Adama i Eve i ispreprečene im zmije odslikane kičicom Đanbatista Tijepola. Sledeće poglavlje je posvećeno Veneri, od „Žene u talasima“ francuskog realiste Gistava Kurbea ali i Maltorpove fotografije Peti Smit, do neverovatne ženske skulpture u potpuno tantrističkoj pozi, autora Marka Kvina, pod nazivom „Ekstaza“, koja začuđuje svojom dinamikom i živošću.

Treći deo posvećen je mitološkim bićama, kao što su sfinge i sirene, koje su kroz istoriju umetnosti simbolizovale žensku fatalnost ali i mističnost. Zatim sledi poglavlje posvećeno svetom Sebastijanu, vrlo čestom slikarskom motivu u renesansi i baroku. Ovaj svetac prisutan je kroz skulpturu Berninija, ali i platna Bronzina, Ribere i Moroa. Zbog svog savršeno izvajanog tela, koje isijava erotičnost, iako je u okovima, lik svetog Sebastijana vremenom će postati prava umetnička gej ikona. Nasuprot njemu, data su viđenja Andromede sa platna Rubensa (u kojoj je Persej oslobađa), zatim Gistava Kurbea, i na kraju Dalija. Sledi tema iskušenja svetog Antonija, koga, usred pustinje, savladavaju bludne želje i porivi. Tom pričom su se bavili mnogi, a na ovoj postavci ovekovečen je kroz avangardne i nadrealne prizme Pikasa, Dalija i Antonija Saure, ali i Sezana. Tako sveti Sebastijan i Andromeda predstavljaju, na simboličan način, dve verzije erotizma, mušku i žensku, hrišćansku i pagansku, dominirajuću i potčinjavajuću.

(/slika2)A za kraj prvog dela izložbe ostavljen je večan i dugoočekivani poljubac, kao najromantičniji spoj dva bića u ekstazi, u želji da postanu jedno: glavni eksponati su Munkova slika „Poljubac“, pop rad Endija Vorhola istoimenog naziva iz filma Bele Lugošija (iz 1963. godine), Rodenovo skulpturalno viđenju poljupca „Isusa Hrista i Marije Magdalene“ i skoro vampiroidni i kanibalistički poljubac-ugriz koji prikazuje video-rad savremenog umetnika Bila Viole.

Deo posvećen Tanatosu, u galeriji Caja Madrid, za razliku od prvog, daje erotizovanu viziju smrti. Promišlja smrt iz dvostruke perspektive: eufemizovanu – kao sestru sna i zastrašujuću – kroz lobanje i skelete. Ta slatka smrt, koja ophrva telo, data je kroz viđenja pastira Endimona koji traži od Zevsa večni san, ali i kroz uspavanog Dejvida Bekama u objektivu Sema Tejlora Vuda, odnosno u ženskom obličju Kleopatre (u interpretacijama Man Reja i Dalija) i Ofelije, koja se rastvara u vodi. Međutim, strašna, alegorijska i crna smrt je prikazana kroz skelet Marije Magdalene, ili Marije pokajnice (u radu Marine Abramović), ali i kroz smrtne plesove Salome s glavom Jovana Krstitelja, te kroz borbu Davida i Golijata, gde motiv odsečene glave ima višestruku ulogu: kao trofej u lovu, kao predmet promišljanja, sveta relikvija i seksualni fetiš (na fotografijama Sindija Šermana).

U skoro narativnom tonu, smela i intrigantna izložba Erosove suze prolazi kroz sve asocijacije koje Eros u sebi sadrži – od nevinosti do iskušenja, zatim od potčinjavanja do strasnih uzdaha, od potpunog predavanja do skoro neutoljive proždrljivosti u ljubavnom zanosu. Ona, neminovno, sadrži i mračnu stranu pohote ovaploćenu u drugom delu, kroz Erosov antipod – Tanatos. Eros tako postaje metafora za zanosnu i idiličnu Veneru, ali i zavodljivu i skoro transgresivnu Nastasju Kinski, u telima koja su u agoniji, ili u ispovednim činovima do potpuno ogoljenih i dekaptiranih tela.