Trifo, pola veka Novog talasa

Specijalno za „Politiku” iz Pariza

Admirali laskaju buntovnicima! Tako se neposlušnik uspinje putem raspeća obasut počastima! Tako se nastavlja stari zakon subverzivne obnove elita! – napisao je 1959. godine Žak Odiberti, specijalni dopisnik časopisa „Arts” na filmskom festivalu u Kanu, povodom filma mladog Fransoa Trifoa „Četiri stotine udaraca” koji je u kanskoj konkurenciji predstavljao Francusku. Trijumf tog filma označio je zvanični početak „novog talasa” ove kinematografije.

A samo godinu dana ranije bio mu je zabranjen pristup kanskom festivalu zbog toga što je kao filmski kritičar vređao ovu instituciju u svojim člancima, kako podseća Antoan de Bek u knjizi „Novi talas – portret jedne mladosti”, koju će u Srbiji uskoro objaviti „Službeni glasnik”, u prevodu Irene Bilić.

Trifo je bio neka vrsta šefa „bande” mladih francuskih sineasta, u čijem užem jezgru su bili i Klod Šabrol, Žan-Lik Godar i Erik Romer, koji su u drugoj polovini pedesetih godina napravili pravu revoluciju u francuskom filmu, izmenivši iz korena dotadašnji filmski jezik. Čitava jedna generacija je u tom trenutku izbila na scenu, brišući postojeće konvencije i autore koji su od tog trenutka smatrani akademskim, zastarelim.

Za manje od godinu dana pojavili su se filmovi koji će nametnuti „novi talas”: Šabrolovi „Rođaci” prethodili su filmu „Četiri stotine udaraca” i „Hirošimo, ljubavi moja” Alena Renea, za kojim je sledio Godarov kultni film „Do poslednjeg daha”.

Pedeset godina posle slavnog prodora na Kanskom festivalu i četvrt veka nakon svoje smrti, Trifo je sveprisutan, njegovi filmovi se izdaju na dividijima i često se mogu naći na bioskopskom repertoaru.

– Ništa bolje nismo stvorili od tog vremena – kaže za „Politiku” mladi francuski glumac Gregori Bake. „Značaj Trifoa nije samo u tome što je bio jedan od predvodnika ’novog talasa’, već i što je dugo bio prisutan. Između njegovih prvih filmova i onih koje je napravio trideset godina kasnije postoji velika evolucija. Ona je primetna čak i između ’Četiri stotine udaraca’ i ’Poslednjeg metroa’. Iz njegovih filmova i danas možete mnogo da naučite.”

(/slika2)Ne dele, međutim, svi ovo mišljenje. Bek kaže da je u krugovima sinefila gotovo „bonton” konstatovati da Trifo nije veliki reditelj, kao vid otpora opštem jednoglasju. „Trifo je postao klasik, ušao je u filmski Panteon, i kada neko kaže da ga ne voli, gledaju ga popreko”, kaže ovaj autor Trifoove biografije i rečnika slavnog sineaste. Jer, filmska revolucija koju je izazvala pojava „novog talasa” trajala je suviše kratko i zato što je Trifo vrlo brzo postao gotovo zvanični predstavnik francuske kinematografije, o čemu svedoči i podatak da je za film „Poslednji metro” 1981. godine dobio deset Cezara, francuskog pandana Oskara. „Iz velike želje da se svidi postao je ono što je kritikovao na početku – akademski reditelj. Zato mu danas zameraju da je brzo izgubio polemičku strast i postao previše intelektualan.”

Uticaj Trifoa na francuski film opisuje, međutim, kao trijumfalan.

„Način na koji je Trifo tražio da se prave filmovi pre pedeset godina danas je gotovo opšte mesto u francuskoj kinematografiji. Govorio je da treba praviti lične filmove, izaći iz studija, uzimati glumce sa kojima imate gotovo prisni odnos, da treba pisati u prvom licu”, objašnjava ovaj kritičar.

On, međutim, smatra da se mit o Trifou više zasniva na njegovoj ličnosti nego na njegovim filmovima. „Ideja o filmu kao izlazu, o filmskom stvaraocu čiji se život ogleda kroz film, koji svet posmatra kroz filmsku prizmu, danas ima veliki uticaj na mlade reditelje”, kaže Bek.

Od nesrećnog, nevoljenog i izgubljenog dečaka, koga je ovekovečio u liku Antoana Duanela, neke vrste svog alter-ega u filmu „Četiri stotine udaraca”, Trifo je postao veliki stvaralac, onaj kome se dive i kome žene idu u susret. „Mnogi likovi u savremenom francuskom filmu su inspirisani Duanelom”, kaže francuski kritičar. Ovaj lik ilustruje ono što je Trifo napisao 1957. godine, da će „filmovi koji dolaze biti ličniji od romana, individualniji i više autobiografski, poput ispovesti ili intimnog dnevnika”.

Za francuskog kritičara, međutim, problem je to što se „novi talas” vremenom nametnuo kao dogma. „Model po kome se danas prave filmovi u Francuskoj je upravo onaj koji je nametnuo ’novi talas’. Potrebno je više filmova koji se suprotstavljaju ’novom talasu’”, smatra on.

Ana Otašević

-----------------------------------------------------

Bekstvo od melanholije života

Ko ne pamti kapricioznu i zavodljivu Katrin (Žana Moro) na čiji mig skaču Žil i Žim, njena dva ljubavnika. „Žil i Žim” je treći veliki film Fransoa Trifoa, snimljen 1962. godine. On odiše onom svežinom koju je tridesetogodišnji reditelj tražio nekoliko godina ranije u svojim tekstovima objavljivanim u „Filmskim sveskama”. Filmski kritičar Andre Bazen, koji je vodio ovaj časopis, uzeo je pod zaštitu ovog mladića čije je nemirno detinjstvo našlo odjeka u njegovom autobiografskom filmu „Četiri stotine udaraca”. To je svojevrsni manifest autora koji pravi autentične i iskrene filmove, koji se protivi akademskom pristupu u snimanju filmova i traži da oni budu prisniji, bliži životu. Ovo je ujedno i prvi film u kome igra četrnaestogodišnji Žan-Pjer Leo, koji će postati kultni glumac u Trifoovim filmovima.

Od nevoljenog i usamljenog dečaka koji je razvio strast prema literaturi i filmu, sa iskustvom iz popravnog doma gde je završio zbog sitnih krađa, Trifo je postao jedan od predvodnika „novog talasa”, omiljen kod publike i slavljen od kritike. Njegovo ime, ovoga puta u ulozi scenariste, vezano je za još jedan kultni film iz ove epohe, „Do poslednjeg daha”, Žan-Lika Godara.

„Čovek koji je voleo žene”, kako glasi naslov jednog od njegovih filmova, ovekovečio je u svojim filmovima glumice od kojih se u neke i zaljubljivao, poput Klod Žad („Ukradeni poljupci”) i Fani Ardan („Žena iz susedstva”), sa kojom je proveo poslednje godine života koji je trajao jedva nešto duže od pola veka.

Zvezde njegovih filmova su bile i Katrin Denev, Izabela Ađani, Žaklin Bise, Natali Baj kao i Žan-Pol Belmondo i Žerar Depardje.

Pored toga što je u isto vreme bio reditelj, scenarista i producent većine svojih filmova, povremeno se u njima pojavljivao i kao glumac. Glumio je i u filmu „Bliski susreti treće vrste” američkog reditelja Stivena Spilberga, koji je, ispostavilo se, jedan od njegovih obožavalaca. Ostao je upamćen i kao veliki pedagog i pisac nekoliko knjiga, među kojima je i poznata knjiga intervjua „Film po Hičkoku”.

Poznat po tome što je često radio na više filmskih projekata u isto vreme, Trifo je imao običaj da kaže da je to „način da se pobegne od životne melanholije”.

A. O.