Beg

Preživeli smo svašta. Više se ne hvalimo, više se ni ne brecamo na druge. Proživeli ali ne i uživali u tom životu koji nam se potrefio, koji možda nismo želeli da imamo. Nismo sami birali da bežimo, da se sklanjamo i da se predajemo. Na neke stvari nismo bili spremni, nismo bili u stanju da udaramo na druge, nismo bili u stanju ni da se ponosimo nečim što nije postojalo. U stanju smo bili da ostavimo sve, zakoračimo negde drugde, na tuđe tlo. Tamo smo sada sa svim onim likovima kojim smo zavideli, koji su imali slobodu, uživali u uređenosti, a sad smo tamo i živimo to, i opet se pitamo da li uživamo?

Kad smo krenuli nismo se pitali šta je tamo, mislili smo da je samo bolje nego ovde gde smo bili. Tamo je drugačije. Posle nekoliko godina provedenih u tuđini shvatili smo da je sve drugačije ali opet isto. Jedino što je drugačije je to da se ne čeka u redu za hleb, ima i onih koji se hrane po narodnim kuhinjama. Ima ih ali ih ne poznajemo kao što oni nas raspoznaju. Plašili smo se nesigurnosti, osećali smo mržnju na ulicama, izbegavali smo se, sve to i dan danas osećamo. Izbegavamo se, bežimo jedni od drugih.

Mladi smo i još uvek slušamo starije, zavidimo im, imali su pre svega život i osećali su ga. Danas je drugačije, možda smo tu gde smo ali vremena da razmišljamo o životu nemamo. Ne pitamo se više, ni glas nam nije toliko jak, više se ni ne čuje. Pobegli smo sa mesta gde smo slušali najlepšu muziku, osećali tu mladost spokoja ali i straha od toga šta će se sutra desiti. Kad smo došli ovde pomislili smo - gde je ta muzika? Strah nas je nadvladao.

Imamo vremena da se setimo bar na kratko naših uličnih heroja, onih buntovnika, nesrećnika koji su završili padom na sopstvenim borbama za promene. Pratili smo ih, sledili ih, danas više nemamo koga da sledimo. Ne nadamo se ničemu, ne volimo više ništa, sumnjamo i strepimo. Ne odazivamo se više na imena, ne gledamo se više u oči, nemi smo jedni za druge. Koračamo, a žurimo, hitrimo prema nečemu što ne postoji, izbegavamo one kratke trenutke sreće. Trenutak sreće dođe samo jednom i obuzme nas, živimo u njemu. Posle njega se ponovo prepuštamo igri u kojoj se gubimo. Nastavljamo samo dalje.

Godine prolaze, setimo se ponekad našeg grada, naše mladosti, svih onih stvari koje ili su nas ubile ili su nas samo ojačale. Sećamo se svega, ružnih stvari, onih najlepših koje smo proživeli, svih onih vesti koje smo slušali, svih zluradih komentara, svih onih koji su odlazili negde i nisu se vraćali. Danas ih se setimo i pitamo se šta se to tad dešavalo? Šta se to desilo, kad smo danas negde gde ne raspoznajemo sebe, gde su tuđi jezici, tuđa muka, tuđi problemi, razmišljamo o tome ali nas trgne nešto i shvatimo da smo tu da preživimo. Da nahranimo sebe, svoje, da kad legnemo mirno spavamo. Ali ne ustajemo rado.

Kažu da pripadamo tamo gde se osećamo najlepše, pre bih rekao pripadamo tamo gde nas najbolje razumeju. Tamo gde su ljudi koji te poznaju i koji znaju kako ćeš i kad odreagovati, tamo gde su slični tebi, napaćeni ali tvoji.

Došli smo sa nekoliko kofera koji su nas odavali, više nismo imali da ponesemo.

Mislili smo - vratićemo se. Vratili smo jednog u kovčegu, ostali čekaju red.