A sad – Šumadija

U dobrim školama novinarstva učilo se da naslov mora da proizlazi iz teksta, tj. da treba da izražava njegov sadržaj. U tom smislu, loših đaka žurnalističkih kurseva po ovdašnjim medijima danas nema malo, a možda su baš neki od njih, sada u svojstvu političara, učestvovali u pisanju famoznog člana Statuta Vojvodine o tome šta je zapravo Novi Sad – glavni grad ili glavni administrativni centar.

Bilo kako bilo, ovaj nesklad naslova i sadržaja (nedvosmislen dokaz da je i sve ostalo u pomenutom dokumentu pisano pod pritiscima, iznuđenim kompromisima i senkom unutarpartijske i međupartijske kombinatorike, a ne prema jasnim ciljevima državne politike i osnovnim pravnim principima) gotova je, završena stvar. Otud je čudno da je Olivera Kovačević emisiju „Da. Možda. Ne.” posvetila upravo Statutu Vojvodine u času kad je svaka njegova stavka definitivno utvrđena, a predstojeće usvajanje biće tek tehnički čin.

Pored manjka smisla takve postfestum rasprave, emisiju je, kao i neke ranije, opteretio sam koncept. Nastojanje da se u program uključi mnogo elemenata – četiri gosta, publika u studiju, snimljeni prilozi, rezultati anketa – dovodi do ubrzanog kretanja po širini i površini teme, uz zastanak tek na pikantnim detaljima. Ne ostaje mogućnosti za zadržavanje na suštinskim pitanjima kako bi se sagovornici u njih udubili, međusobno razjasnili ili bar zaokružili započetu misao.

Ali i ovo izdanje imalo je svojih dobrih momenata, pa i korisnih saznanja. Jedno je da tokom istraživanja javnog mnjenja građani nisu bili mnogo zainteresovani da razmišljaju (ili da se izjašnjavaju) o ponuđenoj temi, a drugi je konstatacija da nisu bili valjano obavešteni o tome kakve su i šta donose promene statusa Vojvodine.

Taj znak građanske rezigniranosti verovatno je bar jednim delom posledica ubeđenja da od volje naroda ionako malo šta zavisi. Ali mediji nemaju razloga za prepuštanje takvoj inertnosti. Umesto da „prežvakavaju” mrvice s političke trpeze (i time dodatno goje nezasite političare), novinarima se pruža šansa da samostalno sastavljaju „meni” bar u TV studiju i da privole političare na tu ponudu: da prvo sami kusaju ono što se spremaju da zakuvaju svima nama.

Tako bi se i Oliveri Kovačević ukazala prilika da stekne prednost u koracima. Posle zakasnelog pripovedanja o nasleđenim a istorijskim pravima „Srpske Vojvodine” i o tome kako će i za koga ubuduće da kucaju tri srca junačka Srem, Banat i Bačka – mogla bi se okrenuti ka drugim krajevima (pokrajinama), regionima (regijama), administrativnim (autonomnim) celinama.

Šumadiji, na primer. Ima i ona istoriju. I ekonomiju. I univerzitet. I pozorišta, pisce, slikare... Pa zatim redom po zapadu i istoku „stare” Srbije. Da se razbija delom istina, ali delom i stereotip koji godi „prosvećenom severu” da je „što južnije – to tužnije”.