U bundi sam otišla u zatvor

Biljana Plavšić priča kako je uzela danas peglu u ruke, pa se i od nje uplašila. „Sedam godina nisam je videla. Otišla sam u prodavnicu da kupim čarape i nisam mogla da se setim kako se kaže likra”. Kaže i: „Ne mrzim ljude i nikom se ne svetim. Ni na koga se ne ljutim zbog svega ovoga. Bog mi je odredio takav put, i eto”.

Pojedini srpski intelektualci nazvali su vas izdajicom, zbog vašeg priznanja?

Taj koji je to govorio trebalo bi dobro da mućne glavom kakve je poruke slao onome koji je imao komandnu odgovornost.

Kako danas vidite svoj život koji je nekad bio posvećen nauci?

I da sam ostala na fakultetu, danas bih bila u penziji. Možda bih radila na nekim projektima. Ja sam svoja naučna otkrića pomalo i zaboravila. Ali u zatvoru mi je moj stari profesor, Amerikanac, kod koga sam kao fulbrajtovac radila, slao pozdrave. Ja sam otkrila kako da se uništi virus koji napada kokosovu palmu. I to je bio rad na koji su se pozivali naučnici iz celog sveta. Ne mislim da se bavim ni politikom ni naukom.

Malo je falilo da postanete akademik, ali to se ipak nije desilo?

Bila sam pred izborom za Akademiju nauka BiH, kada je objavljena moja kandidatura za člana predsedništva na prvim višepartijskim izborima. Tada sam bila i dekan na sarajevskom fakultetu. Ipak odlučila sam da se posvetim svom narodu u nevolji.

Veliki sam antikomunista, nikad nisam bila član partije. Dobila sam najveći broj glasova od svih srpskih kandidata. Nisam se dvoumila da budem na strani svog naroda. Akademija mi više nije bila ni na kraj pameti. Pomislila sam da je to trenutak da se rešimo komunizma, da međunacionalno pitanje rešimo demokratskim putem.

Kada bi istorija mogla da se ponovi, da li biste vi ponovili svoj život?

Sve bih isto ponovila, verovatno bi bilo isto. Ne žalim se na svoj put koji mi je bog odredio.
Nikad se nisam bavila politikom. Bavila sam se svojim narodom. Da mu je bilo dobro, tu uopšte ne bih bila.

Nameravate li sada da se bavite politikom?

Neću se baviti politikom. Znam koje se biološke promene dešavaju u organizmu starom 80 godina. Ipak, malo je reći da je ovaj narod razapet. Srbi na Kosovu danas prolaze golgotu.

Sačekao vas je Milorad Dodik, on je premijer RS, kako je došlo do tog aranžmana?

Milorad Dodik je moj prijatelj, bio je premijer kada sam bila predsednik i kada smo sprovodili Dejtonski sporazum. Uvek smo divno sarađivali. Kada je došlo do razgovora o tome kako ću ja natrag da putujem, Šveđani su se brinuli da to izvedu bezbedno. Tražili su put bez rizika za mene. Prihvatili su predlog da Vlada RS pošalje po mene avion. Ja sam poželela da dođem kao obični građanin, Jatom.

Sleteli ste u Beograd u bundi...

U toj istoj bundi otišla sam u zatvor. Tada je bilo jako hladno. U njoj sam bila kad su mi stavili lisice na ruke. Kasnije, u zatvoru, ne samo bunda već i kompletna odeća stajala je u zatvorskom podrumu. Vratili su mi je kad sam izlazila. Da li je zaista to moglo nekome da smeta.

Ovde vas čuvaju momci iz obezbeđenja, šta je njihov posao?

O tome se nisam mnogo raspitivala, ali ako Ministarstvo unutrašnjih poslova procenjuje da neko treba da me obezbeđuje, neka obezbeđuje. Bila sam i danas u crkvi, a hoće li ti momci stajati ispred crkve to je njihovo. Kad uđem u crkvu više nikog ne primećujem. Prvih dana, kako se koja smena menjala, tako su dolazili da se upoznaju sa mnom. Tako ih sada sve poznajem. Volela bih da sam kao ptica na grani, ali ne želim da pravim pitanje zbog toga. Možda je za zemlju važno da tako bude.

Da li se osećate kao žrtva, da li ste vi nečija žrtva?

Skoro da mi je najteže da odgovorim na ovo pitanje. U sve ovo sam ušla ne znajući da će biti rata. Kada se već sve ovo desilo, prvi treba da odgovaraju oni koji su predstavljali i vodili narod. Volela bih samo da je bilo pravde. A nije je bilo.

Da li se kajete?

U zatvoru sam mnogo puta iščitavala dela Nikolaja Velimirovića, o njegovim zatvorskim danima u logoru Dahau i njegovim razgovorima sa Bogom. Na početku sam mislila da to nikada neću uspeti da postignem. Ali postigla sam, i zato ni u Hinsenbergu nikad nisam bila sama. O svom pokajanju, mogu danas da vam kažem, razgovaram samo sa Bogom. Ni sa kim drugim ne mogu ovu duhovnu dimenziju da podelim.

Zorana Šuvaković