Ujedinitelj ljudi dobre volje

Kako i dolikuje jednoj tako upečatljivoj ličnostinjegovo delotek će biti predmet razmatranja.Nesumnjivoje da je već sada ostavio neizbrisiv trag. I to, kako u srcima svojih savremenika, u istoriji naroda i crkve kojoj je pripadao, tako i u svetskoj istoriji, jer jerečo duhovniku koji nadilazi lokalne granice.

Patrijarh Pavle je izabran žrebom na tron SvetogSave 1. decembra 1990. godine. Poslednja decenija prohujalog (u vihoru) dvadesetog veka donela jeraspad Jugoslavije i ratove koji su preplavili ovaj deo Balkana. Tokom devedesetih dolazi i do revitalizacije religije u Srbiji i ulaska Srpske pravoslavne crkve u javni prostor, što nedvosmisleno potvrđuju malobrojna sociološka istraživanja o vezanosti za religiju i crkvu.Razloge ponovnog buđenja Svetog u srpskom pravoslavlju i promenjene uloge SPC većina sociologa je videla u nacionalnoj homogenizaciji, a delimično je topripisivano i pomodarstvu.Smatramo da se šanse za revitalizaciju religije umnožavaju u onoj meri u kojoj svetovni odgovori promašuju. Najveći broj ljudi na ovim prostorima je tokom (zlo)kobnih devedesetih u svom svakodnevnom životu bio primoran da stekne iskustva generisana unedogled produženom sveobuhvatnom društvenom, političkom i ekonomskom krizom, kao i krizom morala. U takvim (ne)uslovima neminovno je bilo i vaskrsavanje univerzalnih pitanja čovekovog života i smrti, a samim tim i religije.Ukratko, potvrdilo se staro pravilo da „bez nevolje nema bogomolje”. Slika revitalizacije religije krajem devedesetihu Srbiji nije bila crno-bela. Onaj tamni deo odnosio se na pokušajezloupotrebe religije i crkve u dnevnopolitičke i nacionalističke svrhe oličene i kroz obogotvoravanje nacije (tzv. etnofiletizam). Svođenje pravoslavlja samo na deo folklora i tradicije stvara kod ljudi iluziju o vernosti ,,veri Otaca”, što je suštinski potpuno necrkveno. I sami pravoslavni teolozi objašnjavaju da pravoslavlje ne sme biti uslovljeno ni državom, ni nacijom,ni određenim tipom kulture.

U ozračju takvog (ne)vremena mudri patrijarh Pavle bio je na čelu većinske crkve u Srbiji. Do poslednjeg daha on se borio za Hrista, pravoslavlje, crkvu i narod. Istovremeno, bio je najveći mirotvorac u najteže doba– doba ratova i razaranja. Patrijarh Pavle je vodio crkvu kroz „teške faze” raspada Jugoslavije, NATO bombardovanja i odvajanja Kosova. Ovo poslednje posebno je teško podneo, jer je trideset četiri godine bio episkop u Prizrenu i među prvima javno ukazivao na nasilje nad srpskim življem i crkvom na Kosmetu. Iako se borio za očuvanje verskog i nacionalnog identitetai branio interese crkve i naroda, to nipokoju cenu nije zasnivao na nacionalizmu.,,Budimo ljudi, ne neljudi”, najčešće citirane reči patrijarha Pavla odzvanjaju kao zavet upućen ne samo savremenicima, već i budućim pokolenjima. Čovek molitve i Jevanđelja, autentični asketa, vrlo obrazovan, ali skroman i ponizan, ovaj narodni čovek je u svetu vladavine sile i licemerja politike zračio saglasjem uverenja, reči i dela. Zato su ga mnogi vernici još za života smatrali „svecem”. Spoznavanje njegove veličine i značaja tek će posthumno uslediti. Nesporno je već sada koliko su ovog srpskog patrijarha cenili i poštovali ljudi različitih uverenja, vera i nacija. Patrijarh Pavle se zalagao za dijalog i ekumensko otvaranje svoje crkve, što je često nailazilo na nerazumevanje. U svojoj politici mira on je takođe bio izložen kritici nacionalističkih krugova, a nisu ga previše štedeli ni pojedini u samim redovima crkve. U više navrata tražena je njegova ostavka, posebno zato što je podržao Dejtonski mirovni ugovor. Uprkos tome patrijarh Pavle se odlučno i do kraja zalagao za nenasilno rešenje – u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu. I posle smrti, tj. svoje zemaljske končine, on nastavlja svoju misiju– mirotvorca i ujedinitelja ne samo svoje vere i nacije već svih ljudi dobre volje.

sociolog