Saveznici i nevaljalci
„Vaše prisustvo je dokaz da Evropa postoji i da je sposobna da utiče na tok velikih kriza koje potresaju našu planetu”, rekla je u septembru 2004. godine tadašnji francuski ministar odbrane Mišel Alio Mari francuskim i nemačkim vojnicima koji su se okupili u bujnom zelenilu vrta francuske ambasade u Kabulu. Nešto kasnije vojnici pod teškim pancirima s mukom su se probijali kroz prašnjave ulice grada, gde je sve zaudaralo na kanalizaciju i gde stanovnicima nije baš mnogo stalo do bilo kakvog evropskog aspekta mirovne misije i odbrane. Pa, ipak, mnogi su u Parizu i Berlinu tada pomislili da se geografska karta Evrope ponovo crta u Avganistanu. Evropa je požurila da isproba mišiće u jednom ratu koji bi Americi trebalo da pokaže kako Evropa i vojno postoji iako će taj rat najverovatnije promeniti i Evropu i NATO. Jer, talibane i mnoge druge u toj jednačini još niko nije uzeo u obzir.
No, sada i zvanični Rim naglašava veći značaj nove arhitekture evropske bezbednosti što posle ratifikacije Lisabonskog sporazuma već postaje nezaustavljiv proces. Pojam evropske odbrane ponikao je iz pomirenja Nemačke i Francuske tokom šezdesetih godina, te zemlje su formirale zajedničku brigadu još 1989, da bi 1992. godine došlo do osnivanja Evrokorpusa. Zatim je EU još pre nekoliko godina formirala Evropsku agenciju za odbranu, EDA, čiji je zadatak da koordiniše nabavke i otkloni dupliranje kapaciteta armija EU, osnovan je komandni centar za planiranje vojnih kampanja i započeta je obuka osoblja za evropsko ministarstvo spoljnih poslova. Evrokorpus, koji čine jedinice iz Nemačke, Francuske, Španije, Belgije i Luksemburga, već je imao nekoliko mandata na Kosovu, u BiH, u Makedoniji i u Kongu kao deo NATO-a, kao zamena za NATO i potpuno samostalno, bez NATO-a.
Upravo ova treća mogućnost najviše brine SAD, koje žele da se Evropa vojno modernizuje, ali su zabrinute da bi evropski politički identitet sa osloncem na vojsku jednog dana mogao da konkuriše Americi i da ograniči slobodu Vašingtona da deluje širom sveta. Amerika je protiv uobličavanja zajedničke evropske odbrambene politike izvan okvira NATO-a s obrazloženjem da je to „rasipanje sredstava”. No, mnogi Evropljani veruju kako je Evropa bez sopstvene spoljne i odbrambene politike osuđena na propast. Bez obzira na to što su Amerikanci mesto komandanta u Komandi NATO-a za transformaciju u Norfolku prepustili francuskom admiralu, Pariz i dalje, istina, sa Sarkozijem na čelu sada nešto manje glasno, smatra da odbrana EU ima jasnu prednost u odnosu na dalji razvoj NATO-a. Francuzi su sebe u izvesnoj meri uvek definisali u odnosu prema Onom drugom, s druge strane Atlantika, od Holivuda do finansija. Nemci nisu skloni riziku, boje se vojnih promena, istovremeno ne vole SAD, ali im i zavide zbog njihove modernosti i dinamizma. Špancima, opet, smeta odnos Vašingtona prema latinoameričkim rođacima koji govore španskim jezikom...
U striktno vojnom pogledu Evropa i SAD su poput Liliputanca i Gulivera, razlika postoji i između „strateških kultura” SAD i Evrope. Nasuprot Severnoj Americi, Evropa je još uvek „nedovršen” kontinent: od rata u Iraku do raketnog štita, od odnosa prema Kini do problema Bliskog istoka. Evropljani postaju geopolitički sve slabiji i sve više marginalizovani, Amerika bira između njih koga će da pozove u svoje društvo „koalicije voljnih”. Svaki put kada Amerika krene u neki rat Evropa doživljava krizu identiteta.
Možda je tome svemu, ipak, došao kraj? Na godišnjicu rušenja Berlinskog zida i sada posle prihvatanja sporazuma iz Lisabona? Posle političkog, Evropa ima šansu da postane i vojni entitet.