Gde se parkirate

Volim moćne muškarce. Ne mora da ima plave oči, da bude visok i lep. Ali mora da može da kaže: „Znaš ti ko sam ja?”

Mora da može (izvinjavam se lektorima) da se parkira na pešačkom prelazu u centru Beograda – i da bude siguran da njegov „džip” ili „audi” niko ne sme da takne. Pogotovo niko iz Parking servisa.

Svi već znamo tu izlizanu priču o luksuznim automobilima koje policija zaobilazi u širokom luku. Nije u tome suština. Ono što mene zanima jeste – kakav je to osećaj? Adrenalin, misao o višoj vrednosti, osećanje pobede... Šta sanja i šta se događa mačo-menu parkiranom nasred ulice?

Možda bismo i mi bili isti. Ako samo jedanput probamo. Moć je čudo. Možda ni ti „slučajevi”, tj. gospoda nisu bili oduvek takvi, pa su vremenom ojačali. Nije isto sto, dvesta i trista konjskih snaga, nije isto hiljadu i tri hiljade kubika. Da je isto, Vesna Stanojević bi primala muškarce, a ne žene u Sigurnu kuću.

Postojanje Sigurne kuće je živi dokaz kako se snažan osili. Udari ženu, od koje je dva puta jači, pa mu se dopadne ideja da to može opet... Ljudski je (mislim, nije mu strano) da to iskoristi.

Ljudski je, takođe, da ta ista žena iskoristi prvu priliku da ga prevari. Može joj se. I nije joj strano.

No, da se vratimo bahatim mladićima. Na uglu dve ulice, nije važno koje, u centru Beograda, postoji jedan ,,de lux” restoran. U takvim restoranima, po nepisanom zakonu, sve je rafinirano i uvijeno u svilu i celofan... Čak i iz toaleta dopiru zvuci operskih arija i francuskih šansona, a konobari govore nekoliko jezika. Što nikakve veze nema sa podatkom koliko je gazda pismen.

Svakoga dana ista slika. Na oba pešačka prelaza parkirana su po dva kapitalca. Tačno po ,,zebrama”.

Čak i ako ima mesta, oni se tu parkiraju. Po tome se i razlikuju – ne mešaju se sa plebsom. Sa stanarima obližnjih zgrada koji uredno plaćaju svoje parking mesto.

Promene, međutim, počinju najpre u glavi. Cvrčak je uvek sebe shvatao kao cvrčka, a mrav kao mrava. Zbog toga se cvrčak uvek bolje provodio, mislio je da mu to pravo pripada po prirodi stvari. Ali, i mravi, i plavuše ponekad ukapiraju. Počnu da glume cvrčka.

Tako sam se ja, jednog dana, posle trećeg neuspelog kruženja i pokušaja da se parkiram ispred svoje zgrade, zaustavila na pešačkom prelazu. Jedan „bumbar” je izašao i ja sam stala na njegovo mesto.

Bilo mi je teško dok nisam stala. Mislila sam – nema smisla. To je nekulturno. Necivilizovano. To je grozno, to normalan čovek nikad ne radi...

Ali, malo kasnije, i još malo kasnije, dopalo mi se. Auto mi je na sigurnom, između audija, lend rovera i be-em vea. Policija tuda ne prolazi. Od pauka nema ni paučine. Brzo se naviknete da budete bezobrazni. Kad vam to jedanput prođe, pređe vam u naviku.

Ko zna koliko bi mene vlast iskvarila. Možda bih pravila i sopstvene ,,zebre”. Ili bih sebi dodelila najveću platu. Ili Ninovu nagradu. Priča se da su jednom piscu obećali i dali Ninovu nagradu pošto je, po zadatku, napisao jedan politički tekst. Lažu ovi „debejci”, kako ih Palma naziva.

Odoh da se parkiram na svoje novo mesto. Osećam se moćno. Kao da pijem energy drink. Ili ulje iz ajkuline jetre. Što je hit hitova, ko neće da se vakciniše.