UKIDANjE VIZA ILI PROBIJANjE LEDA

Najkonkretnija politička pobeda srpske politike od 2000. naovamo koju ćemo svi pojedinačno osetiti je ukidanje viza koje će se ozvaničiti 30. novembra. Dvadeset dana kasnije ta odluka će stupiti na snagu i to će definitivno biti dan kada će nestati poslednji deo zida izolacije koji je sazidan pre osamnaest godina. Izolacija koja se ogledala u političkim i ekonomskim sankcijama i zabrani slobode kretanja postala je jedan od glavnih generatora nacionalizma, ksenofobije, teorija zavere, ratnog profiterstva, neodgovornosti vlasti koja je varala i otimala od svojih građana jer nije više bilo nikakvog spoljnog mehanizma kontrole. Ukidanje viza prevazilazi sve dosadašnje rezultate srpske demokratije – ukidanje sankcija, opraštanje pariskih i londonskih dugova, mirne smene vlasti posle izbora i relativan ekonomski napredak u odnosu na startnu poziciju. Sloboda kretanja znači i slobodu samostalnog spoznavanja drugih društava i vrednosti, što je u stvari preduslov za slobodu mišljenja i odlučivanja.

Ukoliko počnemo da odmotavamo film unazad videćemo da niko praktično iz Evropske unije do kraja 2007. nije ni pomišljao na mogućnost ukidanja viza za bilo koju od zemalja regiona. Srbija i Crna Gora su izgubile pet godina u neželjenoj zajednici pa nisu mogle ispuniti tehničke uslove vezane za pasoše, viznu politiku i kontrolu granica. Makedonija je bila jedina do 2007. koja je uopšte i pokušavala da otvori dijalog o ukidanju viza a već je od 2005. bila zemlja kandidat za članstvo u EU. U državama članicama nije postojala ni politička volja da se ukinu vize za jedan politički nestabilan region opterećen problemima nezaposlenosti, korupcije, organizovanog kriminala, trgovine ljudima i ilegalnih migracija. Statistički gledano od država članica EU koje su priznale Kosovo Srbija je tek od momenta tog priznanja prestala da bude najrizičnija zemlja u Evropi u pogledu ilegalnih migranata i tu neslavnu štafetu preuzelo je Kosovo. Dokaz o tome da se ni tokom 2007. nije razmišljalo o ukidanju viza je potpisivanje famoznog Sporazuma o readmisiji i viznim olakšicama između EU i država zapadnog Balkana u septembru 2007. Zašto bi bilo koja zemlja insistirala na vraćanju „ilegalaca” preko readmisije a da istovremeno planira skoro ukidanje viza za njihovu zemlju porekla pa da se onda odmah vrate u zemlju iz koje su deportovani? Očigledno je da se nešto veoma bitno desilo od decembra 2007. do februara 2008. kada je započet dijalog o ukidanju viza.

To je bio period koncipiranja čuvenog Akcionog plana Srbije povodom već tada izvesnog proglašenja kosovske nezavisnosti. Diplomatskim kanalima već su razmenjene informacije o planiranom povlačenju ambasadora i bilo je očigledno da postoji sukob u vladi gde je DSS hteo potpuni prekid evropskih integracija dok je DS ipak hteo da predstojeće „emocionalno pražnjenje” zadrži na kontrolisanom nivou i očuva osnove za nastavak integracija. U to doba se raspisuju predsednički izbori i baš između njihovog prvog i drugog kruga 28. januara 2008. dolazi do čuvenog Saveta ministara EU gde je odbijena mogućnost potpisivanja SSP-a sa Srbijom. Možda se neko još seća „ingeniozne” zamene SSP-a u vidu tzv. Političkog sporazuma EU i Srbije koji je odigrao svoju ulogu taman koliko je trebalo – do 3. februara, kada je bio drugi krug predsedničkih izbora. Naravno da taj politički sporazum nije sadržao ništa konkretno, mada bi neki rekli da je sadržao mnogo više nego recimo sporazum sa Rusijom oko milijarde nečega kredita od koga nema ništa ali su izgleda svi mediji na to naprasno zaboravili (kao i na Politički sporazum). Elem, još jedna bitna stvar desila se pre drugog kruga predsedničkih izbora, a to je bio dolazak tadašnjeg komesara EU Franka Fratinija 30. januara u Beograd, čime je započet proces ukidanja viza kome su se ubrzo pridružile i druge zemlje regiona.

Očigledno je da je Srbija probila led oko ukidanja viza zapadnom Balkanu i to je bilo usled mogućnosti promene njenog spoljnopolitičkog kursa.

Iako se često kaže da je ukidanje viza bilo čisto tehnička odluka, to nije tačno. Jedini tehnički standard koji se zahtevao bili su biometrijski pasoši, dok su drugi bili marginalizovani. Nesporno je da je za odluku o pokretanju vizne liberalizacije bila neophodna politička varnica koja se sastojala iz procene da će zadržavanje viza koštati mnogo više nego njihovo ukidanje. Srbija je mogla da sklizne u neku vrstu samoizolacije što bi proizvelo niz negativnih pojava u regionu. Veliko je pitanje da li bi do ukidanja viza došlo da Srbija nije zapala u krizu povodom kosovske nezavisnosti, što opet ne znači da je liberalizacija nekakva vrsta kompenzacije jer sa takvim nečim Crna Gora i Makedonija nemaju veze. Cinici bi rekli da se ponovilo staro pravilo da EU nudi napredak regionu samo kada postoji opasnost od pogoršanja situacije. Bilo kako bilo, malo boljeg života od 19. decembra svima će dobro doći.

Pravni forum