Spojevi nespojivog

Stanovnici Vašingtona, koje sam makar površno upoznavao, upadljivo su u ophođenju odudarali od načina na koji su institucije tamošnjeg „centra globalne moći” pristupali svetu. Građane, naime, mahom krasi visoka doza predusretljivosti prema strancima, što je bilo u upadljivoj suprotnosti sa „neuviđavnostima” koje su američkoj spoljnoj politici poduže zamerane širom planete.

Mi smo ljubazni prema  „drugima”  i krivo nam je kad nas poistovećuju s negativnim imidžom zvaničnog dela grada – vajkao se poznanik. Raspon komunikacione diferencijacije je, najednom, bitno smanjen – proizlazi iz vesti o turneji predsednika Baraka Obame po istočnoj Aziji.

U očima njegovih sunarodnika, Obamino ophođenje tamo je bilo „superljubazno”. Po nekima čak „preterano ljubazno”, pa i „snishodljivo, što nije spojivo sa svojstvom šefa države koja pretenduje da zadrži ulogu vodeće sile”.

Da li išta, međutim, još može da bude okarakterisano kao nespojivo u svetu rekordno narasle i još rastuće povezanosti i međuzavisnosti? Američko-kinesko prožimanje je, na primer, dostiglo stepen koji sve izaziva na preispitivanje, pogotovu opstajućih, nacionalnih i internacionalnih, zazora u stilu „od njega ni orah iz ruke ne bih uzeo”.

Kad ljuti ideološki protivnici, kao što su kapitalisti i komunisti, mogu da se spoje toliko da se doživljavaju kao „sijamski blizanci”, niko onda ne može da se zaklinje da „nema šansi” da se poveže s nekim „nepoželjnikom”, primećuju hroničari. U izrazitom odstupanju od inercije prethodnika, Obama je ovoga puta u Kini o njoj govorio „pomirljivim, ljubaznim pa i pohvalnim” rečima, istakavši i da je njen napredak „bez premca u istoriji čovečanstva”, beleži „Vašington post”.

Šta je potrebno da se iz arogancije i kritike pređe u ljubaznost i komplimente, pitanje je na koje mnogi ne mogu ili ne žele da nađu odgovor. Obamino ophođenje s predsednikom Hu Đintaom i drugim Kinezima, sugeriše da je za pomenuti transfer neophodno bar petnaest „koincidencija”: 1. da kritikovani postane moćan; 2. da kritičar postane vrlo zavisan od „mete”; 3. da i kritičar i kritikovani „pređu preko sebe” (ubeđenja o nespojivosti tržišnog kapitalizma i političkog komunizma); 4. da slabiji postane glavni poverilac jačem (Kina je najveći kupac obveznica, u vrednosti od oko hiljadu milijardi dolara, američkog duga); 5. da se socijalni mir jače strane (Amerike) podupire uvozom jevtine robe slabije strane (Kine) koja tako ubrzava svoj privredni razvoj; 6. da obe strane u međusobnoj vezi vide veću šansu za prosperitet nego da su bez nje; 7. da su i jedna i druga uvidele da ih povezanost uzdiže iznad nedovoljno povezanih konkurenata; 8. da nikakve druge važne spoljne veze (Amerike sa Evropom i Japanom ili Kine s Rusijom) neće da im ugroze domete uzajamnosti; 9. da partnerstvo ne primorava na odricanje od ideološkog rivalstva; 10. da se sporna pitanja (Tajvan, Tibet i tretman ljudskih prava u Kini, kao i američka nametljivost) prigodno javno tretiraju kao „drugorazredna” u poređenju s nespornim materijalnim interesom; 11. da se partnerstvo začelo i iskazalo u „sudbonosnim trenucima”, kakav je bio Hladni rat, kad je najveća opasnost obostrano bila viđena u „trećem” (bivšem SSSR); 12. da na obe strane postoje lideri koji praksi daju veću važnost nego dogmi (Deng Sjaoping koji je sedamdesetih otvorio Kinu uz izreku „nije važno da li je mačka crna ili bela, važno je da lovi miševe”, a Obama sada propoveda: „posvetićemo se da čujemo šta drugi misle, a ne da im dajemo naloge); 13. da se pokaže uzdržanost i strpljenje pred neposrednim međusobnim izazovima zarad dugoročnog usklađivanja u obostranom interesu; 14. da su obe strane pozvane da zajednički otklanjaju globalne opasnosti u kakve spadaju zagađivanje atmosfere, terorizam, širenje oružja za masovno uništavanje; 15. da je svet u krizi koja nalaže da se kooperativnost uzdiže iznad konfliktivnosti.

Nije svima, ni približno, sada dosežna pozicija ni Amerike ni Kine, niti mogu da kopiraju njihovu „simbiozu”, ali im se nameće potreba da prouče rezultate te delikatne dvosmernosti, za koju se priča da postaje „najvažnija bilaterala na svetu”. Pa se i sugeriše da se istovremeno sa širenjem Grupe osam tradicionalnih sila na Grupu 20 s novim „džinovima” ili onima kojima se naslućuje takav potencijal, ključna uloga za oblikovanje 21. veka sužava na Grupu 2, SAD i Kinu. Ova tandemizacija se ponegde krsti kao „Kimerika” ili „Amerikina”.

Takva mogućnost izaziva radoznalost pa i zabrinutost mnogih, a kod Evropljana, kako navodi „Njuzvik”, i zavist. Citiraju se, pri tom, izjave šefova britanske i italijanske diplomatije, Dejvida Milibanda i Franka Fratinija, da se EU izlaže riziku da postane „nebitna” i „puki posmatrač” prevlasti „G2”.

Nije izvesno, naravno, da će novi spojevi nespojivosti biti uspešniji od isprobanih spojeva sličnosti. „Sve ima svoje granice”, koje se menjaju, šire, skupljaju.

Najizvesnije izgleda da će se u najnepodesnijem položaju naći oni koji nemaju snage ni da budu ljubazni s različitima, a kamoli da se s njima udruže. Pogotovu što su razlike sve izrazitije i uvaženije i među onima koji su se međusobno poistovećivali…