Bulevar slomljenih duša Dajane Krol

Tog 11. jula 1997. godine, pod istim krovom kongresnog centra u Hagu, na otvaranju North Sea Jazz Festival-a našli su se Rej Čarls, Al Žero, Bobi Mekferin, Serđo Mendes, Ahmad Džamal, Širli Horn, Džo Lovano, Džošua Redman, Bred Meldou, Roj Hargruv... a na istoj bini Stejthola Stiv Gad, Markus Miler, Džo Sempl, Dejvid Sanborn i Erik Klepton, okupljeni u all-star postavi The Legends ’97 za kolektivni trans 15.000 fanova. Dok je „Layla“ još milo odzvanjala u ušima, obreo sam se sa druge strane zida najveće sale u najmanjoj sali Karel Vilink. Beli reflektor je osvetljavao senzualnu plavušu za klavirom. Iz zvučnika se čuo njen topli alt i zrela muzika u lakom svingu. Pred tri stotine radoznalaca, Dajana Krol je tražila svoje mesto na džez planeti.

Potpuno me je opčinila sa „Boulevard of Broken Dreams“. Posle koncerta sam je upitao za intervju, koji mi je dala u kafeu obližnjeg hotela „Bel Air“. Dok smo razgovarali, u kongresnom centru je proticao nastup Bobija Mekferina, a za susednim stolom Klepton je polako dovršavao svoje piće. Dovoljno polako da ujurim autogram. Na Mekferina nisam stigao. Dajana Krol je danas prva zvezda džeza. 

NEKAD...

O detinjstvu: Sećam se odlazaka u crkvu nedeljom – muzički deo mise me je uvek uzbuđivao. Onda bismo otišli do bakine kuće i okupili se oko klavira – baka i tata su svirali, a mi bismo pevali. S druge strane, moj otac je bio diskofil: imao je u kolekciji stare muzičke valjke, koje su proizvodili pre rata, ploče na 78 obrtaja, prve singlove i longplejke velikih džezera... Uz njega sam zavolela džez: maštala sam da idem na koncerte, da jurim slavne džezere i uzimam autograme od njih, baš kako je to tata radio. Kroz porodicu sam spontano i prirodno upila čitavu istoriju muzike. Maštala sam da i sama naučim da sviram.

Fets Voler: Najbolji put u džez sa dvanaest godina pošto je on pevao o stvarima koje su mi bile pristupačnije, izvodeći ih sa svim onim veseljem. Na primer, način na koji je svirao „Your Feet’s Too Big” gonio me je u nekontrolisani smeh! Tu pesmu (peva je) zavolela sam na kućnim okupljanjima, a onda sam čula njega i oduševljeno uzviknula: „Tata, pa i on svira ’Your Feet’s Too Big!’.” Njegove pesme su slatko dvosmislene, sa puno prikrivene seksualnosti... To je slatko, i važno. Fets Voler je smislio i obezbedio slavu tolikom broju pesama, a od toga nije dobio onoliko koliko je zaslužio. Ali, to je valjda sudbina velikih umetnika.

Angažman u lokalnom restoranu: Bio je to sladak letnji poslić. Želela sam da nastupam pred publikom. Mogu li ja to? Otišla sam do mame i pitala je šta misli o tome: „Mama, hoćeš li sa mnom u restoran, na audiciju?” I tako je krenulo...

Školovanje: Odlazak na Berkli koledž otvorio je za mene sasvim novi svet. Jer, ja sam iz Nanaima, veoma malog mesta na ostrvu Vankuver u Kanadi, na kraju sveta. Čak nije bilo moguće ni izlaziti u Vankuver, jer treba dva sata da provedeš u feribotu da bi došao u veliki grad! Tako sam se u svojoj sedamnaestoj godini obrela u Bostonu, a tamo je sve bilo drugačije, čak i pica! Bila sam pod uticajem multikulturalnosti studentskog okruženja iz celog sveta: Finci, Španci, Japanci... Jurila karte sa studentskim popustom za stajanje da bih videla simfonijski orkestar. Pa muzeji – moj prvi Dega, Van Gog, Mone... Sedela sam dugo tamo i zurila u slike, razmišljajući u sebi: „Bože, šta je sad ovo?”

Rej Braun: Mogućnost da sretnem Reja Brauna izgledala je tako nestvarno. A onda je on ušao u moj restoran u Nanaimu! Odranije sam poznavala Džefa Hemiltona, koji je te večeri pratio Reja. Znajući da nastupam u restoranu, nagovorio je Reja da dođe da me čuje. Onda me je Rej pozvao na svoj koncert, pa na večeru i tako smo počeli da se družimo...

„Boulevard of Broken Dreams”: …za mene predstavlja sublimaciju ukupnih muzičkih uticaja, od malih nogu. Ja sam slušala i pop muziku, naravno. „Boulevard...” je pesma za sva vremena, dobra, večita muzika. Šta je to? Koji je to stil? Kako je aranžirana? To nije bitno. Ja ne volim kategorizacije u muzici. Ja samo jako volim da sviram.

... I SAD

Budimpešta, 18. novembar 2009. Kapacitet najveće sportske arene u gradu jedva da je dovoljan da primi sve zainteresovane. Rokenrol ikonografija: video-bimovi, kolekcija majica i torbica sa Dajaninim likom, luksuzno opremljeni program turneje... Ali, na sceni je ista osoba, koja poziva na jednako lagano svingovanje u taktovima „I Love Being Here With You” I „Let’s Fall In Love”. Dominiraju pesme sa aktuelnog albuma „Quiet Nights“: „I’ve Grown Accustomed To His Face“ iz mjuzikla „My Fair Lady“ je prilika za posvetu deci i suprugu („zamišljam kako im Elvis sada sprema večeru“), naslovna numera je fantastičan opis tihe noći, „So Nice“ će prva odzvoniti u ušima kada jutro svane.

Izvođenje je beskompromisno, čisti džez sa ozbiljnim solo deonicama Krolove, Entonija Vilsona (gitara), Roberta Hersta (bas) i Karima Riginsa (bubnjevi) – okupljeni jedno uz drugo na malom delu velike bine, nadigravaju se kao da su se okupili u bakinoj sobi u Nanaimu. Potvrda stiže od Dajane, koja u spomen na detinjstvo najavljuje Fetsa Volera. Počinje jednu temu, pa drugu, a onda je obliva nekontrolisani smeh i sledi logičan „Your Feet’s Too Big“. Pitam se da li je dosad nije objavila na albumima samo da bi je u ovakvim prilikama poklanjala najstarijim fanovima?

Bulevarom slomljenih duša danas odzvanjaju „Abandoned Masquerade“ („muziku je napisao Elvis Kostelo za njegovu veoma poniznu ženu“) i „A Case of You“ („u mojoj si krvi kao sveto vino/i gorkog i slatkog ukusa/mogu da ispijem tvoj slučaj, dragi/a ipak ostanem na nogama“). Samo uz klavir, poetika Džoni Mičel pokreće u srcima svakog od nas drugačiju, a zapravo istu priču; gubitak i suočavanje sa njim. Suze i smeh. Umetnost Krolove je najluđa kombinacija tih ekstrema. Do daske i vesela i setna, baš kao život, dobra muzika, kao džez u svojoj srži. Pozdraviće nas veselim dodirom obraz uz obraz („Cheek To Cheek“) – nevešto, pošto ćemo je ubrzo vratiti da ispriča svoju verziju priče o „Dečaku sa Ipaneme“ i konačno nas povede „Istočno od Sunca, zapadno od Meseca“. Četrnaest pesama (u 105 minuta) je isto toliko divnih poklona i sećanja do sledećeg susreta, negde na planeti džeza.