Balkanski barut nije još potrošen

Moji albanski prijatelji i ja pokazali smo da Srbi i Albanci mogu da sarađuju, oborili neke predrasude o iskonskom neprijateljstvu dva naroda i verujem da smo ovim filmom zadali težak udarac ultranacionalistima sa obe strane – kaže reditelj Goran Paskaljević na početku razgovora za naš list, početkom ove nedelje, uoči odlaska na jubilarni, 50. po redu Solunski festival, gde mu je upravo uručeno priznanje „Zlatan Aleksandar“ za doprinos svetskom filmu, a na istoj smotri u toku je velika retrospektiva Paskaljevićevih filmova, među kojima je i najnoviji, „Medeni mesec“. Ovu prvu srpsko-albansku filmsku koprodukciju, posle uspeha u Veneciji, Torontu i još nekim festivalima, od utorka moći će da vidi i domaća publika. 

Vaši filmovi govore o modernim gubitnicima, emigrantima, povratnicima… U jednom trenutku ste se i sami „izmestili“. Gde ste sada, „tamo” ili „ovde”, između snimanja i brojnih festivala?

Još od najranije mladosti sam smatrao da se jedno društvo i njegovi problemi mogu najbolje sagledati kroz priče o sudbinama takozvanih malih ljudi ili gubitnika, kako ih vi zovete. Verovatno je ovakvom stavu doprineo i uticaj italijanskog neorealizma i filmovi Živojina Pavlovića koji je, uz profesora Elmara Klosa u Pragu, bio moj duhovni otac.

Inače, pored Praga u kome sam živeo više od tri godine, sticajem okolnosti duže sam boravio u Njujorku, Atini, Briselu i konačno Parizu, ali je moj stalni domicil uvek bio Beograd. Poslednjih petnaest godina sam između Dorćola i Pariza, jer moja supruga je Francuskinja i sasvim je prirodno da smo često u njenoj zemlji. Što se tiče svetskih festivala, ne stižem da odem svuda gde sam pozvan, jer to bi značilo da živim kao pravi nomad, a kako idu godine najbolje se osećam u radijusu od tri ćoška oko moje kuće, i ovde i u Parizu.

Devedesetih ste proglašeni izdajnikom zbog javnog oponiranja ratu i Miloševićevom režimu, a Vaši filmovi, naročito oni  iz „srpske trilogije” su iznova podgrevali tu priču. Da li je takav angažman suđen umetniku na ovom prostoru?

Umetničko delo mora da ima viziju. A to znači da je politički stav autora prisutan u delu koje stvara. U današnje vreme, pogotovu u Srbiji, skoro da niste u mogućnosti da napravite film bez politike, jer ona je nažalost veoma prisutna u našim životima i u mnogo čemu ih određuje. Kako je Srbija zemlja oštrih političkih podela sasvim je prirodno da za one druge budete „izdajnik”. I van filma sam se otvoreno suprotstavljao nacionalističkoj retorici, koja nam je nanela puno zla kao narodu, a korišćena je često u populističke svrhe opstanka na vlasti raznih vođa. I sasvim prirodno sam dobijao „packe” jer batina je bila u njihovim rukama.

Očekujete da ćete posle premijere „Medenog meseca” ponovo biti „izdajnički” etiketirani među Srbima? Zašto?

Među Srbima neću biti „izdajnički” etiketiran, već među onim Srbima koji misle da su ponos ovog naroda Radovan Karadžić i Ratko Mladić, a ne Sterija Popović ili Domanović.

(/slika2)Ipak, smatrate da ovaj film pomaže da se brišu granice i mržnje koje su nastale. Niste li preveliki optimista?

Već sama činjenica da smo napravili zajedničkim snagama film daje mi pravo na optimizam. Svakako da jedan film ne može da promeni stanje svesti i izbriše granice mržnje, ali može da doprinese boljem razumevanju između dva naroda. Susedi smo, a veoma slabo se poznajemo. I bićemo susedi; neće se Srbija, a ni Albanija pomeriti sa Balkana. U budućnosti ćemo morati da sarađujemo, pogotovo u okviru Evropske zajednice. Što pre, to bolje. Podele nas nikada i nikuda nisu odvele.

Ako ništa, Vaš novi film pomogao je susretu jednog od glavnih protagonista, albanskog glumca (Jozef Široka), sa svojom davno izbeglom sestrom…

To je baš lepa životna priča. Jozef je mlad glumac iz Skadra koji ni u teoriji nije mogao da dobije vizu i izađe iz Albanije, pogotovu jer je neko iz njegove najuže porodice otišao ilegalno u Italiju. Zahvaljujući filmu i ogromnim pritiscima, konačno je dobio vizu za snimanje dela filma u Bariju. Lično sam garantovao za njega. Susret sa sestrom je bio dirljiv. Jozef se vratio u predviđenom roku u Tiranu i kasnije je sa lakoćom dobio vizu da prisustvuje premijeri na Venecijanskom festivalu. U decembru sam ga pozvao da bude moj gost na premijeri u Parizu, a pokloniće se i beogradskoj publici na premijeri u Sava centru, 24 novembra.

Fascinirala Vas je popularnost Lepe Brene u Albaniji. Čime Vi to tumačite?

Ne samo Lepa Brena već i mnogi drugi naši pevači i glumci su veoma popularni u Albaniji. Za vreme diktature Envera Hodže jedini prozor u svet Albancima su bile naša i italijanska televizija. Mnogi naši stariji filmovi cirkulisali su na piratskim kasetama, jer nije bilo moguće u to vreme da ih prikazuju u bioskopima ili na njihovoj televiziji. Danas se to izmenilo i moja tri filma su već prikazana u Albaniji, a siguran sam da bi Brena danas okupila 100.000 ljudi na svom koncertu.

Šta je još zajedničko, ili slično, Srbiji i Abaniji?

Ima puno stvari koje su slične, mnogo toga smo nasledili od Turaka koji su se na ovim prostorima dugo zadržali. Moderna Albanija kao i napredna Srbija imaju isti cilj, a to je Evropska unija. Nažalost, i tamo i ovde tranzicija boli, jer se bogate oni koji odavno nemaju nikakvu ideologiju i jedini im je cilj da se još više obogate.

U Albaniji je, prema mom utisku, manje političkih tenzija i čini mi se da bolje od nas umeju da prepoznaju šta je u kriznim trenucima najvažnije za boljitak nacije. Deluju mi složnije od nas.

„Medeni mesec” je, osim srpsko-albanske paralele provokativne pre za ovdašnju publiku nego za stranu, umetnička saga o „evropskom snu”. Koliko je taj san danas realan?

Mislim da grešite u uverenju da je „Medeni mesec” provokativniji za našu publiku nego za stranu. Otkupljen je u mnogim zemljama za bioskopsko prikazivanje, naročito posle uspeha na festivalu u Veneciji i „Zlatnog klasa” i nagrade kritike u Španiji. Stranci se i te kako interesuju da shvate šta se to zapravo događa na Balkanu, jer uskoro ćemo živeti zajedno sa njima u velikoj Evropskoj uniji.

U Albaniji su Vas vrlo srdačno dočekali učesnici u ovom projektu, ali izbegavali su da pričaju s vama o sudbini Kosova?

Zvali su me kao gosta i jednostavno su bili učtivi. Insistiranje na pitanjima o Kosovu jednostavno nije bilo na dnevnom redu pošto sam tamo otišao da branim svoje filmove, a ne da vodim politiku.  

Šta biste im odgovorili na takvo pitanje? Uostalom,i kraj filma je simboličan: albanski i srpski ljubavni par, gotovo na kapijama Evrope, osujećuje incident na Kosovu? 

Kosovo jeste problem za sve nas koji živimo na ovom prostoru. Emotivan i skoro iracionalan za neke, ali pre svega veoma konkretan za ljude koji tamo žive, pogotovu za Srbe ispod Ibra. Kada bih znao konkretan odgovor na pitanje kako rešiti problem Kosova tako da svi budu zadovoljni, sasvim sigurno bih dobio Nobelovu nagradu za mir.

Kakovidite Balkan danas, kao „Bure baruta”, ili kao „Medeni mesec”?

Voleo bih da Balkan vidim kao „Medeni mesec”, ali se bojim da sav barut nije još potrošen.

Inostrana kritika Vaše filmove tumači kao dela o balkanskom identitetu (balkanskoj duši, kako vi precizirate), Šta ta „duša” podrazumeva?

Dušu nije lako definisati, skoro je nemoguće. Kada upotrebim taj izraz ja mislim na to koliko je jedno umetničko delo iskreno i koliko zaista odslikava atmosferu podneblja u kome je nastalo. Da li su moji filmovi dobri ili nisu, neka ocenjuju drugi, ali nastali su iz iskrene potrebe da govorim o sudbinama sa ovih prostora i siguran sam da se iz njih može sagledati vreme u kome su nastali i specifičan balkanski senzibilitet.

Taj balkanski senzibilitet bez sumnje je doprineo da na Solunskom festivalu dobijete nagradu za doprinos svetskom filmu. Šta Vam onaznači, lično, i u čemu je vaš doprinos svetskom filmu?

Pre pet godina kada sam u Italiji dobio nagradu „8 i po, Felini” za životno delo i doprinos svetskom filmu, a pogotovu prošle godine na retrospektivi koju mi je priredio Njujorški muzej moderne umetnosti, učinilo mi se na trenutak da je stavljena velika tačka na moje stvaralaštvo, i to me je uplašilo. Odmah sam počeo novi film i evo sada ga imam u svojoj filmografiji u trenutku kada  dobijam „Zlatnog Aleksandra”. U knjizi koju su u Solunu objavili pod nazivom „Goran Paskaljević – balkanski humanista”, na engleskom i grčkom, mnogi svetski kritičari tumače moje filmove i preporučujem da je prelistate, pošto nisam u stanju da sam o sebi govorim, a naročito ne da vam odgovorim u čemu je moj doprinos svetskom filmu. Verovatno ima neki... 

---------------------------------------------------

Verovali su mi, jer nisam bio deo miloševićevske propagande 

„San zimske noći” je, možda, prvi domaći film koji govori o tome da postoje zločini koje su Srbi pravili u ratu. Mislite li da je to pomoglo katarzi?

Smatram da kao umetnik moram pre svega da se pozabavim onim što mi se čini da ne valja u delu mog naroda, a da je lako i lagodno kritikovati druge i svu krivicu svaljivati na njih. Na primer, za vreme bombardovanja putovao sam od jedne do druge evropske televizije i preklinjao da se bombardovanje zaustavi. Oni su moje argument prihvatali pošto su mi verovali, jer su znali da nisam deo propagandne miloševićevske mašine.

-------------------------------------------------

Intelektualci su i te kako odgovorni

U čemu je razlika između intelektualnog i umetničkog angažmana? Miloševića ste javno kritikovali dok je bio najmoćniji, a film koji je pročitan kao žestoka metafora „slobizma” u politici, „Kako je Hari postao drvo”došao je nakon njegovog pada?

„Harija” sam snimao u Irskoj pre Miloševićevog pada, ali je film bio gotov posle promene režima u Srbiji. Istorija je bila brža od filma. Više bih voleo da sam taj film snimao u Srbiji, međutim u to vreme nisam mogao da dobijem nikakvu finansijsku potporu u svojoj zemlji kako bih nastavio da radim, pa sam izabrao da snimam u inostranstvu. I prethodni film „Bure baruta” snimljen je inostranim sredstvima, na špici piše da je to većinska francuska koprodukcija, što je apsurd.  

Naravno da umetnik ima veću odgovornost od pojedinca, barem ja se osećam mnogo odgovorniji kada stanem iza kamere, nego kada sednem za kafanski sto.

A kao intelektualac? 

Intelektualci su i te kako odgovorni za sve što nam se događa. Slušam svakodnevno verbalne kritike intelektualaca, a kada treba delovati često preovladaju sitni lični interesi.