Dirigent orkestra za govor

Zašto čovek govori, a šimpanza ćuti?

(Ni kraj pameti nam nije ma koja dosetka ili pošalica na račun najrazumnijeg uspravljenog stvora, s vremena na vreme smišljanih da potcrtaju razlikovanje dva najbliža biološka srodnika –

95 do 98,5 odsto istovetnih gena).

Čovek i šimpanza su se svaki na svoju granu evolucionog stabla uspentrali razilazeći se (bez zamerke i prepirke) od zajedničkog pretka pre četiri do sedam miliona godina. U međuvremenu se prvopomenuti osovio na dve noge i pretrpeo dve malene promene (mutacija) u jednom genu (FOXP2), koje su potpomogle nastanku jezika i govora. Dotični gen je bitan činilac u prepisivanju (transkripcija) genetskih poruka, jer utiče na ponašanje drugih „naslednih jedinica”.

Ispostavlja da je svojevrsni zapovednik u nadziranju i iskazivanju sposobnosti govorenja, iako nije jedini upleten u ovo umeće. Sasvim je izvesno, međutim, da drugačije izgleda i deluje kod majmuna. Od 20.000 „naslednih jedinica”, koliko ih je u grubim crtama prebrojano u čovekovoj niski (genom), zasenilo ga je tek nekolike. Imaju ga sve životinjske vrste, a ni u jednoj se nije preobrazio u tako veličanstvenog majstora.

Miš nije prozborio

Nemački biolozi su ove godine u Lajpcigu izveli nesvakidašnji opit: umesto vlastitog, mišu su genetskim zahvatom (inženjerstvo) umetnuli čovečiji genFOXP2. I šta se dogodilo? Ništa. Životinjica nije nijednu prozborila, uprkos srodstvu po kojem su se miš i čovek od istog preteče razdvojili pre 70 miliona godina.

Pre osam godina ustanovljeno je da je isti gen u temelju retkog naslednog poremećaja govora, odašiljući tajnu lozinku za lučenje proteina-skretničara koji se vezuje za DNK i pomaže da se odredi dokle će se ispoljiti ostali geni kao proteini.

Nedavno su na Kalifornijskom univerzitetu u Los Anđelesu ubacili u ljudske moždane ćelije uzgajane u laboratorijskoj posudi dva oblika gena FOXP2 i posmatrali šta će uraditi proteini. Otkrili su da je ljudsko izdanje potpomoglo da se ispolji (ekspresija) 61 gen, a mišje da se utiša 51 gen. U ponovljenoj proveri u stvarnom mozgu potvrđen je prethodni nalaz.

Za mnoge gene koji su praćeni odranije se znalo da su učestvovali u razviću i radu mozga, učvršćujući središnje mesto gena FOXP2 u delovima za jezik i govor. Ujedno, on utiče na nastanak i razvitak mekog tkiva, što ukazuje da je povezan i s telesnom stranom govorenja i izražavanja.

Potvrdila se, dakle, pretpostavka da je gen FOXP2 svojevrsni učitelj u genomu. Usmeravajući naslednu zbirku od 116 sabraće, on je jedne stišavao, a druge sve glasnije pojačavao! Zar vas to ne podseća na dirigenta simfonijskog orkestra?

Prirodno odabiranje

Članak je objavljen u uglednom časopisu „Nejčer”, a prvopotpisani Danijel Gešvind, profesor neurologije, psihijatrije i humane genetike, smatra da dotični ima ključnu ulogu u razlikovanju ljudi od šimpanzi, kazujući šta mora da se odigra u mozgu. Promenu je doživeo u vreme kada je čovek ovladao govorom.

Nekoliko gena pod pod palicom FOXP2 pokazuje znake da su bili izloženi skorašnjem evolucionom pritisku, a to znači da su bili pospešeni prirodnim odabiranjem (selekcija). Može se, svakako, reći da se menjala i cela ova mreža gena dovodeći do jezika i govora. Uostalom, pojedini su upleteni u obolenja koja uključuju govorne smetnje.

Ali, nije samo ovaj niz upetljan u pojavu jezika. Isti gen FOXP2 je podjednako delatan u obema moždanim polovinama, a središte za jezik smešteno je samo u jednoj (asimetrično).

Kod ljudi s neznatnim odstupanjima uočavaju se jedva primetne razlike na donjim vilicama, jeziku i nepcima; podozreva se da se nešto slično pojavljuje kod šimpanzi. Pomalja li se obećavajuća staza do izlečenja izvesnih naslednih obolenja (na primer, autizam)?

Danijel Gešvind namerava da začeprka dublje u ulogu svakog „člana simfonijskog orkestra” i odgonetne da li se i ovi geni razlikuju kod ljudi i šimapnzi. I da otkrije gde se ispoljavaju u mozgu i u kojim ćelijama su nejdelatniji.

Drugim rečima, da rastumači zašto se ljudski mozak rađa s nekom vrstom ožičenja (strujno kolo) za govor i jezik.