Rizik ponavljanja

Mnogo je izreka koje bi se mogle primeniti na odluku producenata (Radio-televizija Srbije i „Košutnjak”) da posle samo godinu dana od „Ranjenog orla” izađu pred gledaoce sa serijom „Greh njene majke” – po literarnom predlošku iste spisateljice, Mirjane Jakovljević Mirjam, sa istim autorskim timom koji predvodi reditelj Zdravko Šotra, delom i sa istom glumačkom ekipom. Mudri Latini bi rekli: „Repetitioestmaterstudiorum”, a naš svet prozaičnije: „Isto to, samo malo drukčije”. Fudbalski selektori rado koriste frazu: „Ne menja se tim koji dobija”, ali teniseri, recimo, tvrde da je lakše stići do trofeja nego ga sačuvati na istom turniru sledeće sezone.

Šta će od navedenog biti primenljivo na seriju koja je upravo počela znaće se na njenom kraju, posle 18 najavljenih epizoda. Ali, posle prve, jasno je da su njeni tvorci požurili da zaplove na talasu stare slave. „Liči”, kako kaže reklama za „bakin kolač”.

Nesumnjivi uspeh „Ranjenog orla”, velika popularnost koju je stekla priča smeštena u tridesete godine prošlog veka, počivao je umnogome na promeni kojom je osvežen uobičajen, tekući TV repertoar. Žanrovski prvenstveno, jer je melodrama (ne računajući obilje latinoameričkih telenovela) u ponudi potisnuta krimićima, doktorskim i advokatskim sagama, komedijama...

Zatim, vreme događanja pomereno je iz sadašnjosti, kojom se bave sve ostale domaće igrane serije, u prošlost. I dok se ranije po pravilu pogled unazad usmeravao ka velikim temama nacionalne istorije zarad rekonstrukcija epohe, ovde je reč o privatnim istorijama i intimnim zapletima. Za autore je bilo podsticajno, a za gledaoce zanimljivo, da uđu u svet građanske Srbije, u njegove navike, običaje, modu, stil ophođenja. Serija ga je prikazivala sa uvažavanjem, a gledaoci su ga prihvatili sa uživanjem. .

Podrazumevala se, i prihvaćena je bez prigovora, izvesna naivnost pa i bajkovitost ovog TV romana. „Višak” emocija u „Ranjenom orlu” nije škodio. Mogao je i da prija.

U „Grehu njene majke” odmah se uočava isti žanrovski obrazac, isti postupak stilizacije, isti način stvaranja emotivnog naboja. Uvodna epizoda, međutim, patila je od neujednačenosti. U prvoj njenoj trećini preovlađivale su lepe slike, „govor” nemim prizorima, muzikom, raskošnim ambijentima, enterijerima, pejsažima. A potom je samo dijalogom, „prepričavanjem” više no drugim sredstvima, saopštavano šta se zbivalo, osećalo, nameravalo… Ključnim dramskim momentima moglo se posvetiti više vremena i pažnje… Gotovo amaterski izvedena scena s predstavljanjem internatskih drugarica glavne junakinje mogla se i izostaviti… Muškarci i žene nisu ubedljivo likom ostarili u rasponu od osamnaest godina… Pretenciozno je delovala upotreba engleskog jezika…

No, Neda je tek stupila na scenu i priča tek počinje. Rizično je predviđati da li će ova serija delovati na publiku isto kao i prethodna, hoće li sad biti još većih očekivanja ili nešto malo manjeg interesovanja..

RTS po svoj rilici unapred veruje da nikakvog rizika nema.