Sila koja vedri i oblači

Kao profesor filozofije u Prvoj kragujevačkoj gimnaziji voleo sam da za potrebe upoznavanja sa osnovnim pojmovima moderne političke filozofije učenicima zadam sledeću jednačinu: belo: crno = demokratija: H . U osnovi, to je bila propedeutička primena poznatog načina spoznaje: ponekad je uputno pristupiti sa suprotne strane razumevanju toga šta neka stvar jeste i poći od onoga što ona nikako nije. Strpljivo sam prepuštao đacima da sami tragaju za rešenjem.

Šta sam se vatri tu nagledao, u zarumenelim obrazima, u izmenjenim pogledima. A sve to ne zbog ocene nego samo zbog opšte predispozicije mišljenja i magične privlačnosti reči demokratija. Retko se dešavalo, međutim, da učenici sami dođu do traženog rešenja jednačine.

Oni su se zbunjivali oko komunizma, terora, monarhije, a najčešći, dakako netačan, odgovor kojim su imenovali antipod demokratije bio je totalitarizam. Obično bih preuzimao odgovornost i na tabli ispisivao rešenje: h = aristokratija.

Demokratija je, dakle, vladavina građana (slobodnih građana, rekli bismo u traganju za prevodom antičkog demosa), i kao takva ona se tiče svih. Aristokratija je pak vladavina nekih, jedino dostojnih da vladaju, malobrojnih uživalaca privilegija, koji upravljaju duhovnim i materijalnim vrednostima s ciljem očuvanja neprelazne socijalne distance u odnosu na većinu.

Prva linija borbe za demokratiju u Srbiji danas ima svoje ime, ona se zove decentralizacija. Razlog hroničnog povlačenja pred tom temom je u strahu pri pomisli na silu s kojom demokratija tu ima da se sukobi.

Taj strah je u kosti uterivan građanstvu revolucionarnim terorom kompartije, ali je i pavlovljevski uslovljavan pri svakom, makar i verbalnom, približavanju suštini poretka. Toj strahovitoj sili, koja vedri i oblači Srbijom, eufemistički se tepa imenom ,,beogradizacija”, iako samo slučajnim izborom Beograda za rezidencijalno mesto Josipa Broza ona ima veze sa ovim gradom.

Rodno mesto i tajna beogradizacije jeste u Brozovoj aristokratiji. Ona ne pripada nijednoj partiji, ona je iznad plebejskog upražnjavanja politike, naročito otkako su uvedeni izbori. Ona se intimno gnuša partija, pa se baš zato i trudi da njoj pripadaju i služe sve partije. Njoj više konveniraju tajne policije i krupni kapital, bez računa i rizika slobodnog tržišta, jer svaka je aristokratija iznad poslova.

Teritorije, nekretnine, položaji, zdanja, kabineti, to su njene preokupacije. Zato ona Beograd razumeva kao prisni posed, kao svoj trezor, kao isključivo mesto privilegija. Plebs po tamošnjim prčkovcima i nedođijama, ako baš tako nezahvalno neće doma na miru da jede svoje kolače neka izvoli u Beograd.

Brozova aristokratija kreira beogradizaciju kao logiku nacionalnog sistema upravljanja, privređivanja i mišljenja. Ona je subjekt beogradizacije, a Beograd je samo njena rezidencija.

Zbog toga decentralizacija Srbije nije tehničko ili organizaciono pitanje zakonskih mera, postupaka i korektiva.

To je esencijalno političko pitanje i svodi se na rez i jasan diskontinuitet sa vladavinom neprava koje je uspostavljeno sredstvima revolucionarnog nasilja. Istovremeno sa pitanjima restitucije i rehabilitacije, koja izviru iz toga čina, otvorilo bi se i autentično pitanje decentralizacije, ali tek tada.

Samo sa tom pretpostavkom ima smisla govoriti o regionalizaciji, o dvodomoj narodnoj skupštini, o kopernikanskom obrtu u nacionalnoj fiskalnoj politici, o pravičnom porezu na imovinu kao dominantnom izvoru javnih prihoda. Ali najpre demokratija mora da sruši zid aristokratskih inhibicija.

Ta ideja radi u onom uzbuđenju mojih bivših učenika, u sjaju njihovih pogleda.

*Predsednik Skupštine grada Kragujevca