„Blejd Raner" ponovo udarna vest

Zamislimo da je Južnoafrikanac Oskar Pistorijus trčao na ovogodišnjem prvenstvu Srbije i ponovio svoje lične rekorde (100 m: 10,91; 200 m: 21,58; 400 m: 46,25) i da su naši atletičari najbolja lična ostvarenja postigli u trkama sa njim: na 100 m bio bi tek sedmi, na 200 m drugi, a na 400 m ubedljivo prvi. Međutim, pogrešan bi zaključak bio da proteze daju prednost trostrukom paraolimpijskom šampionu iz Pekinga nad našim najboljim sprinterima. Realnija je ocena da je naš sprint danas na veoma niskim granama, uostalom Pistorijus je daleko od naših državnih rekorda (100 m: 10,33; 200 m: 20,74; 400 m: 45,30) iako su oni postignuti jako davno, još u prethodnim državama.

To znači i da južnoafrički trkač daleko zaostaje za fantastičnim svetskim rekordima Juseina Bolta na 100 (9,58) i 200 m (19,19) i Majkla Džonsona na 400 m (43,49), ali i većinom ostalih učesnika velikih takmičenja. U kvalifikacijama na letošnjem Svetskom prvenstvu u Berlinu bio bi tek 68. i to samo ako bi ponovio svoj najbolji rezultat, na 200 m bio bi 53. a na 400 m 31. ali ni u disciplini u kojoj je najbolji ne bi uspeo da se probije u drugi krug takmičenja.

Ipak, 23-godišnji Južnoafrikanac je, posle dve godine, ponovo udarna vest u svetskim medijima.

Prvi put u žižu svetske javnosti došao je u predolimpijskoj 2007. godini zahvaljujući svojoj ambiciji da postane prva osoba sa posebnim potrebama koja će učestvovati na Olimpijskim igrama. Mladić iz Južne Afrike nije želao da svoju sportsku karijeru provede na takmičenjima sa osobama sa hendikepom, pa makar to bile i Paraolimpijske igre, iako je rođen bez fibula na obe noge, zbog čega su mu kao 11-mesečnoj bebi amputirane obe noge ispod kolena.

U ranoj mladosti Pistorijus je igrao vaterpolo, a sa ortopedskim produžecima nogu tenis, pa čak i ragbi u srednjoškolskom timu, ali česte povrede kolena odvojile su ga od ovog sporta i lekari su mu kao terapiju 2004. odredili trčanje, a kompanija OSSUR, svetski lider u proizvodnji najmodernijih ortopedskih pomagala, kreirala je baš za njega „Čita fleks-fut“, savitljive proteze od karbonskih vlakana, koje su mu omogućile da svoju brzinu razvije do takmičerskih standarda i – rođen je „Blejd raner” (po istoimenom filmu u kome Harison Ford istrebljuje androide) i „najbrži čovek bez nogu”.

Sportska javnost počela je da navija da Pistorijus ispuni olimpijske norme i učestvuje na Igrama u Pekingu, a on je na nekoliko mitinga (istina ne u vrhunskoj konkrenciji) odmerio snage sa „normalcima” i prvi put su se čule glasine da mu fleksibilne proteze daju (neodređenu) prednost nad trkačima sa običnim nogama i običnim sprintericama. Bio je to povod da se u „slučaj Pistorijus” umeša Međunarodna asocijacija atletskih federacija (IAAF) , a mogla je to da učini samo na osnovu sopstvenih pravila i Južnoafrikancu je zabranjeno da se takmiči sa atletičarima bez telesnih nedostataka, jer pravila IAAF zabranjuju bilo kakvu tehničku pomoć koja jednom sportisti daje prednost nad drugim. Uostalom, svaka takmičarska sprava od obične kugle do motke za skokove mora da dobije sertifikat Svetske atletske federacije.

To je značilo da Pistorijus neće moći da ostvari san o učešću na Olimpijskim igrama u Pekingu, ali on se nije predao tek tako. Žalio se Sudu za arbitražu u sportu u Lozani. Sud koji priznaju sve međunarodne sportske organizacije16. maja prošle godine presudio je u njegovu korist, jer „IAAF nije pružio nikakve konkretne dokaze da mu proteze daju prednost nad ostalim atletičarima”.

Ipak Pistorijus nije video Peking kao olimpijac, pošto su i „B” kvalifikacione norme (100 m: 10,28; 200 m: 20,75; 400 m: 45,95) bile daleko iznad njegovih mogućnosti, a selektori južnoafričkog atletskog saveza nisu ga uvrstili u ekipu za štafetno trčanje na 4 h 100, ni na 4 h 400 metara, jedine discipline u kojima nije potrebna individualna norma.

Pistorijus je s tim morao da se pomiri pa je u Peking otišao kao paraolimpijac i u „Ptičijem gnezdu” osvojio tri zlatne medalje.

To bi mogao da i kraj Pistorijusove priče, bar kad je reč o njegovim olimpijskim snovima da „Žurnal za primenjenu fiziologiju” ovog četvrtka nije objavio istraživanje uglednih naučnika Pitera Vejenda i Metju Bandla, koje dokazuje da „Čita” proteza omogućuje Pistorijusu da čini mnogo brže korake, ujedno i sa znatno većom snagom, od trkača sa biološkim nogama!

Dakle, njihovo istraživanje dovelo ih je do zaključka da „Blejd raner” ima nesportsku prednost, a u jednom intervjuu Piter Vejand, profesor primenjene fiziologije i biomehanike Metodističkog univerziteta juga (Bandl radi na Vajominškom univerzitetu) je potvrdio da Pistorijus pokreće svoje noge 15 do 16 odsto brže od pet poslednjih svetskih rekordera na 100 metara uključujući i Juseina Bolta!

To je prvo istraživanje koje je dalo prednost Pistorijusovim protezama, dok su rezultati pet prethodnih dali sasvim suprotne rezultate, a Pistorijusovu brzinu objašnjavala ekstremno dobrom tehnikom korišćenja protetičkih pomagala.

Vejend i Bandl su, međutim, utvrdili da proteze omogućavaju Pistorijusu duži kontakt sa stazom od onog koji svojim stopalima u sprintericama imaju atletičari i da mu to daje snažniji „odraz” pri svakom koraku. Na osnovu svega toga istraživački tandem je izračunao da proteze „Čita” povećavaju Južnoafrikančevu brzinu od 15 do 30 odsto i čak da mu daju 10 sekundi „fore” u trci na 400 metara u odnosu na „normalce”!

Budući da je Pistorijusov paraolimpijski rekord gotovo tri sekunde slabiji od Džeksonovog može se zaključiti ili da su se Vejend i Bandl negde „preračunali”, ili da je Pistorijus izuzetno slab sprinter, jer je negde izgubio bar sedam sekundi…

Ž. B.