Zlato ili život

Sve zlato Majdanpeka ne vredi glave na ramenu.

To je komentar čitaoca na vest „Ubijen pri pokušaju pljačke zlatare” u onlajn izdanju „Politike”.

Načeo je ponovo staru dilemu – može li se napadom na život napadača braniti napadnuta imovina.

U ovom slučaju razbojnik je napao i imovinu i život. Najpre je, s pištoljem u ruci, tražio da mu sin vlasnika zlatare preda zlato, pa kad je ovaj to odbio ispalio u njega dva metka. Ranjeni mladić je uspeo da dohvati svoj pištolj i vrati napadaču dve prostrelne rane od kojih je ovaj istog popodneva preminuo u Urgentnom centru. Sve se zbilo u po bela dana, u 14 časova, prošlog ponedeljka, u zlatari kod Đerma, na beogradskom Bulevaru kralja Aleksandra.

Da li je sve baš tako bilo kako su novinarima ispričali očevici, utvrdiće istraga, ali svejedno – ovde može biti reči samo o prekoračenju nužne odbrane ili čak o čistoj nužnoj odbrani, koja potpuno oslobađa od krivičnog gonjenja.

„Nije krivično delo ono delo koje je učinjeno u nužnoj odbrani”, kaže Krivični zakonik.

Već četiri godine institucija nužne odbrane u Srbiji štiti i život i imovinu. Do tada je to bila „ona odbrana koja je neophodno potrebna da učinilac od sebe ili drugoga odbije istovremeni protivpravni napad”. Sada je to „ona odbrana koja je neophodno potrebna da učinilac od svog dobra ili dobra drugog odbije istovremeni protivpravni napad”. Pod dobrom se, osim života, tela i slobode, podrazumeva i imovina.

Sudijama nikada nije bilo lako da tačno odrede da li je granica nužne odbrane prekoračena ili nije. Zakon zahteva da odbrana bude istovremena s napadom, ali stavlja na kantar i vrednosti napadnutog i branjenog dobra.

Ako se na tasovima nađu život i imovina, obično život ipak pretegne. Sud oceni da je reč o prekoračenju nužne odbrane i izrekne neku blagu kaznu, ali može i da oslobodi okrivljenog od kazne ako je granicu nužne odbrane prekoračio „usled jake razdraženosti ili prepasti izazvane napadom”.

Ima li čoveka koji će razmišljati o Krivičnom zakoniku ako mu naoružani razbojnik uđe u stan? Treba li da procenjuje da li ovaj hoće samo da ga opljačka ili i da ga ubije? O tome sigurno nije razmišljala jedanaestogodišnja devojčica iz Venture (SAD) kada je sačmarom ubila dva razbojnika koja su ušla u kuću kada je bila sama.

Hoće li žrtva meriti vreme kada je napad počeo a kada prestao, da bi odbrana bila istovremena? Jer, ako se razbojnik okrene i počne da beži, on više nije u napadu. Ako beži sa opljačkanim zlatom, onda žrtva svojim kontranapadom više ne brani svoj život nego svoju imovinu. I opet se vraćamo na dilemu – zlato ili život.

U zlatnim groznicama nestalo je mnogo života, surovi ratovi su vođeni zbog dijamanata, a pomama za novcem mnoge je oterala u smrt.

Jeste svojina postala neprikosnovena na zapadu, pa i ovde, ali ne može se trešnja u dvorištu braniti ogradom kroz koju je puštena struja, što je zabeleženo pre četiri decenije u Beogradu. Život bi trebalo da bude vredniji od zlata, makar taj život bio i razbojnički.

Svi su argumenti pred sudijama. Tužilac će potezati jedne, a branilac druge.

Jačanje instituta privatne imovine u krivičnom pravu nije preporuka građanima da olako potežu oružje, ali treba da znaju da na napad na imovinu mogu odgovoriti napadom na život, kao što svaki lopov i razbojnik mora da bude svestan da njegova žrtva ima zakonsko pravo da uzvrati udarac, mnogo jači nego ranije.

Šezdesetih godina prošlog veka zabeležen je slučaj čoveka koji je sa svoje terase video kako mu lopov obija „fiću”, pa je uzeo pištolj i ubio čoveka. Sud je ocenio da takva odbrana nije bila „neophodno potrebna” da se odbije napad, pa je vlasnik „fiće” ipak odgovarao za ubistvo. Početkom devedesetih, crne hronike su zabeležile nekoliko pucnjava u kojima su stradali obijači automobila.

Sudovi su u tim slučajevima zauzeli stav da je nužna odbrana prekoračena, jer je „napadnuto dobro (život) veće vrednosti od dobra koje se brani (imovina)”.

„Potrebno je da se u najvećoj mogućoj meri štede napadačeva dobra, ali da se pri tome ne ugrozi efikasnost odbrane”, piše u komentaru našeg zakonika. Na minoran napad ne može se odgovarati brutalnom odbranom, kažu krivičari, ali se za postojanje nužne odbrane ipak ne traži potpuna ravnomernost između napadnutog i branjenog dobra.

Svaki pojedinačan slučaj je priča za sebe i sud je taj koji će oceniti da li je neko kriv ili nevin.

Aleksandra Petrović