JESEN PATRIJARHA PAVLA

„Srela sam ga kod Beograđanke. Bilo je to negde u drugoj polovini devedesetih, posle studentskih demonstracija. Izlazio je iz autobusa. Znaš me. Iz ateističke sam porodice. Ne idem u crkvu. Ne slavim slavu. Ali sam, videvši ga onako sitnog, sa onom ogromnom torbom, usred gomile, dobila neodoljivu želju da mu priđem, poljubim ga u ruku i kažem „blagoslovi oče”! Samo su me stid i smotanost na trenutak zaustavili u tom naumu.Ali taj trenutak pamtiću ceo život.” Mislim da ova autentična priča jedne moje drugarice više govori o patrijarhu Pavlu i odnosu naroda prema njemu nego stotine strana ozbiljnih studija i tekstova.

Ne računajući nekoliko sramnih, ali gotovo beznačajnih izuzetaka, Srbija i Srbi dostojno su se oprostili od svog patrijarha, kojeg su voleli,iako ga uglavnom nisu razumeli. Kraj njegovog odra svi su nekako postali bolji nego što jesu. I građani koji su satima strpljivo čekali u kilometarskim redovima da bi mu odali poštu. I program nacionalne televizije koji godinama unazad nije bio bolji, kvalitetniji i zanimljiviji. I crkveni velikodostojnici i okupljeni političari iz svih sadašnjih i bivših „srpskih zemalja”. Sve „ekselencije” i „eminencije”. I sa samrtnog odra, baš kao i za života, Pavle je naprosto zračio svetošću i dobrotom i tu dobrotu nekako zarazno prenosio na sve oko sebe. I dostojne i nedostojne.

Na prijem kod Pavla, njegov blagoslov, utešnu reč i savet mogli su podjednako računati i osuđenici na smrt, intelektualci, domaći političari i strani predstavnici i posrednici – pri čemu nije uvek bilo jasno ko je od njih veća štetočina, lupež i kriminalac.

Bio je mučenik već samim tim što je bio duhovni pastir u ovo teško vreme ovom i ovakvom narodu. Bio je žrtva i podvižnik, već stoga što nas, sve skupa, koristoljubive političare, svadljive vladike i bezbožni narod, nije prepustio samima sebi i povukao se negde u manastirsku i isposničku tišinu.Bio je veliki jer je u vremenu sveopšteg raspadanja i rascepa uspeo da zaceli višedecenijski „američki” raskol unutar SPC i praktično neutrališe projekat „Crnogorske pravoslavne crkve”.

Bio je to valjda jedini čovek koji je mogao da pomiri dve ljuto zavađene Srbije i da ublaži teološke, političke i lične razlike i razmirice unutar arhijerejskog sabora. Bez njega će osetljivi crkveni organizam biti na velikom iskušenju, izložen centrifugalnim silama po svim linijama i šavovima. Pozicija i opozicija. Žuti i plavi. Bosanci i Srbijanci. Progrčka i proruska struja. Modernisti i konzervativci. Ekumenisti i ziloti. Justinovci i ostali. Pristalice otvorenih i zatvorenih dveri...

Pavle je u očima naroda bio oličenje božjeg čoveka i sveca. Ponekad se činilo da je on i jedini pravi vernik i hrišćanin u svom sinodu, a možda i u čitavom svom narodu. Nekako nam se činilo da koliko god svi grešili, gložili se i ludovali, uvek je tu negde Pavle da spreči ono najgore. Da izmoli, spase, oprosti i pomiri. Današnji Srbi i Srpkinje slabo čitaju i školsku lektiru, a kamoli žitija svetih ili teološke spise Nikolaja Velimirovića. Pavle je za njih bio živi simbol onog najboljeg u hrišćanstvu i onog najboljeg – a već uveliko zagubljenog – u njima samima.

Pavle je bio izuzetak. Primer autentične egzistencije i duhovnosti u moru banalnosti, površnosti i simulakruma koji tvore naš takozvanimoderni svet i život. I sa svakim danom njegovog produženog bolovanja to kao da je bivalo sve jasnije. Tiho odlazeći Pavle postajao je sve veći, upravo u meri u kojoj se sve oko njega smanjivalo, bledelo, kompromitovalo i profanisalo.

Nemojmo se zavaravati. Ovoliki odziv i ovolika tuga koja se izlila po ulicama Beograda i skoro svih srpskih domova nipošto nije samo žal zbog odlaska jednog časnog, moralnog i pobožnog čoveka. To je bio i spontani, polusvesni vapaj bića ovog naroda zbog gubitka oslonca i poslednjeg neprikosnovenog nacionalnog autoriteta usred istorijske stihije. I izraz strepnje da u vremenu koje dolazi crkva možda taj oslonac i autoritet više neće biti. Kao i svesti da država to već odavno nije.

Bilo bi pogubno ukoliko bi crkveni vrh pokušao da priguši ovaj spontani „pavlovski” pokret, baš kao što bi bilo jalovo ukoliko bi pokušali da na tom talasu previše jašu. Njegovi naslednici na tronu Svetog Save ne treba da budu previše opterećeni Pavlom. A još manje da se trude da ga dostignu i prestignu. Biće više nego dovoljno samo ako ga ne iznevere i ako ga budu koliko-toliko dostojni. A ni to neće biti lako.

Prvi znak te dostojnosti i preovlađujuće normalnosti među srpskim arhijerejima biće neodustajanje od „apostolskog” izbora novog patrijarha. Naravno da se, u principu, izbor može vršiti – kao što se širom pravoslavnog sveta i vrši – na razne načine. Ali način na koji je pre devetnaest godina između dva druga apsolutna favorita izabran patrijarh Pavle istovremeno obećava i obavezuje. U svakom slučaju, ako je tako mogao biti izabran on – mogu, vala, i oni. Ako se, voljom žreba, moglo dogoditi da ne bude izabran Pavle, neće pasti nebesa ukoliko ne budu izabrani baš ONI. A i nezavisno od toga, uopšte nije loše da izabrani znaju da postoji granica preko koje više nisu presudni ni njihovi lični kvaliteti, ni lobiranje, ni trgovina, ni politički uticaji. I da iznad svega toga postoji i neka viša sila – sudbina, srećni slučaj ili Sveti duh – kojoj, u krajnjoj instanci, duguju što su se našli tu gde jesu.

Ko god bude izabran na taj apostolski način primiće na pleća teško breme saodgovornosti za sudbinu prilično razjedinjene crkve, uveliko dezorijentisane nacije i totalno razvaljene države. I zasluživaće naše poštovanje. Ali duša i srce ovog naroda će još dugo – možda i zanavek – ostati vezani za onu malenu humku rakovičkog manastira.

glavni urednik časopisa ,,Nova srpska politička misao”