Njegovo veličanstvo pečat

U 2008. godini, više od 90.000 stanovnika opštine Vranje, raznim obavezama, kanalima, virmanima i na druge načine, ,,uterali” su u budžet Republike Srbije preko 12 milijardi dinara. Milijarda mesečno – kakva je to otimačina? Od tog harača Vranju je vraćeno celih – 8 odsto. Što bi činovnici rekli: i slovima, osam odsto. Vranjski primer nije izuzetak već proklamovano pravilo ponašanja, način funkcionisanja države Srbije, koju je ova „demokratska” vlast prigrabila kao najsvetliju tekovinu Osme sednice CK SK Srbije.

Dakle, Vranju je službeni Beograd vratio samo osam odsto od kolača koji je bio veliki 12 milijardi dinara. Čak i tih osam odsto vraćeno je tako što su ovdašnji politički lideri, pred čelnicima svojih beogradskih centrala često na kolenima klečali. Neki su dočekali da ih predsednici opština u ruku poljube, zato što su ih „udostojili” mrvicama od kolača. Jer gore pobrojani predstavnici naroda bolje znaju šta i kada treba sagraditi u Bujanovcu, Preševu, Medveđi, Trgovištu, Bosilegradu, Vladičinom Hanu... gde je dohodak po glavi stanovnika manji od trećine republičkog proseka.

Drugi, opet vranjski podatak. Država Srbija je neprikosnoveni gospodar svega i svačega na svojoj teritoriji. Vazduh, svaki pedalj zemlje, svako drvo, svaka ograda, put, svaki crep na krovu, svaka školska klupa i stolica... sve je to vlasništvo zemlje Srbije. Gradovi i opštine nemaju ništa. Svi su oni podstanari Nemanjine 11. Osim što uredno svakog meseca Beogradu moraju da plaćaju kiriju, u gradovima i opštinama ne smeju ni malim prstom da mrdnu bez odobrenja Beograda.

Ako u Vranju građani kopaju 100 metara kanala za vodovod; da u 21 veku dovedu struju do neke nedođije, ako treba da promene pet stolica u školi, da poprave krov na seoskoj ambulanti... ništa ne smeju uraditi dok ne odu u Beograd da im tamo, to što građani hoće, potvrde pečatom. A taj pečat građane Vranja danas košta đavolje.

Jedno istraživanje prošle jeseni dalo je ovakav rezultat: građani Vranja, koji automobilom idu u Beograd, svakoga dana, za putarinu na magistralnom putu, prosečno dnevno ostave 988.000 dinara. Dakle, milion dinara dnevno samo za putarine. A gde su drugi troškovi: hrana, piće, spavanje, dnevnice, gorivo, amortizacija... i sve zarad Njegovog veličanstva pečata.

Hoće li se i kada ovaj odnos promeniti?

Varaju se svi oni koji misle da će ovo bolno pitanje da reše vlasti u Beogradu ili političke elite na svim nivoima. Svakom predsedniku opštine, svakom gradonačelniku, državnom činovniku, narodnom poslaniku, ministru... samo je bog mogao ovako nešto da podari.

Jedan predsednik opštine skoro se požali novinarima: „Pravila igre su takva, a protiv Beograda se ne možemo boriti”. Novinari su predsedniku na to odgovorili: „Nije tačno. Radnici kojima je država zakinula začas organizuju štrajk, blokiraju put, prugu... i reše problem. Gospodo predsednici, pozovite građane iz vaših opština, stanite na čelo protesta, blokirajte put, uputite vašim partijskim drugovima u Beogradu vaše zahteve i odredite rokove. To je sve”.

Političke elite u Beogradu bi najradije da se vreme zaustavi i da ovo potraje do u nedogled.

Na sreću građana Srbije, Evropa misli drukčije. Pre nego i zakoračimo tamo, jedno od prvih bolnih pitanja koje će Beograd morati da podvede pod evropske standarde jeste decentralizacija i ravnomeran regionalni razvoj.

Nezavisni novinar iz Vranja