Eh da smo znali onda ovo što sada znamo

Ovog puta pišem malo o ovoj surovoj stvarnosti u inostranstvu. Mislim da vas tamo čeka isto. Kada su me otpustili kao višak sa inženjerskog posla odjednom mi je plata prepolovljena. U novoj kompaniji gde sam ubrzo našao posao nisam radio ono što mi je struka, što je bilo najgore.

Počeo sam da se bavim inženjerstvom kad mi je bilo 14. Bilo mi je u krvi. Nove promene prekinule su mi taj posao. Morao sam da se “snalazim” kako se to tada govorilo. Sreo sam Nadu, vrlo iskusnu u tom “snalaženju” i počeli smo privatni posao. Bilo je strašno teško. Nismo imali para da uložimo u nekakav posao pa smo na sve strane tražili neki dinar. Najčešće nikakav posao. Verujte mi prvih meseci – a ne znam koliko je meseci prošlo, delovalo mi je kao večnost – ja sam odlazio vrlo često kod majke da bih pojeo nešto.

A onda je “kvrcnulo” i počelo da se dešava: Stizali su nekakvi poslovi. I tako je počelo. Lepo smo radili, zaradili dobre pare, otkupili naše stanove i venčali se. Imali uvek dva automobila, išli po inostranstvu za poslom. Stigli čak do Kine i Tajlanda. Ali ne za švercom već pravim biznisom. Sećam se, za zadnji posao smo imali iznajmljeni brod da donese našu robu iz Kine.

Eh da smo znali onda ovo što sada znmao.

Šta se desilo da sve prodamo i odemo u inostranstvo?

Pa “Sloba”. “Sloba” se desio. On je u stvari uvek bio prisutan. Počeli su da dolaze po svoje. A onda i ostale partije. I svi su obećavali svoje. Naravno brda i doline. Kada je počelo da izlazi iz okvira kontrole počeo sam da se “ćiftam”. Nada je uvek imala politiku manjeg otpora. Ja sam bio drugačiji. Ponosniji, više „srpski“ ako tako mogu da kazem. Kada je počelo da biva ozbiljno - ali vrlo ozbiljno, pala je odluka da odemo. Da sam poslušao Nadu tada – što znači da je ona znala onda isto što i sada - mi bi smo bili tamo sa nekakvom velikom kompanijom u rukama, verovatno “poklonjenom” od neke partije na vlasti kao što su obećavali. Ali ja nisam poslušao Nadu. I mi smo ovde gde smo. U garsonjeri, sa poslom među najmanje plaćenim u zemlji, preživljavamo, štedimo, i nadamo se da ćemo kao penzioneri imati nekakav pristojan život.

Eh da smo znali onda što sada znamo.

Naši zemljaci – a mislim na sve iz svih bivših jugoslovenskih republika su se vrlo dobro snašli. Dobra većina. Srbi su se prijavili kao mešani brakovi, bez ikakvih primanja, muslimani kao ugrožena nacija svi sa decom izrođenom ovde. I svi su na benefitu. Srbi na vladinom a muslimani ...pa njima plaćaju arapske zemlje vrlo dobro kuću ili stan i novac da ništa ne rade. Još ako je neko invalid prijavio je da je invalid iz ovog rata on ima sve i žena mu ima dodatak da ga čuva. A to je moglo da izdejstvuje onda tamo (svaka čast onima koji su stradali stvarno u ovom ratu, ima ih, oni su mi prijatelji). A svi rade nekakve “posliće na crno” od kojih grade kuće u domovini.

A oni koji nisu mogli da uzmu veliki benefit, pa oni su potegli za nečim drugim:
Pre ove krize na Zapadu se moglo da ima kreditnih kartica koliko kažeš. Ono što mi znamo kažemo, dobiješ nešto “na dobar dan”. I to sa visokim limitom. I to neosiguran. Oni koji su se setili raspitali se malo o detaljima pa su počeli da troše na veliko sa tih kartica. A kako? Pa unovče keš, suve pare. A onda uzmu neki kredit isto tako vrlo lako i unovče ga. Za dve tri godine mogli su da skupe desetine hiljada dolara, po neki stotine hiljada. Sve te pare su preneli tamo i ulozili u nešto, najčešće u izgradnju kuće. Kada je rata za otplatu kartica i kredita počela dobro da prevazilazi njihova primanja e to je bio momenat kada su delovali. Prijave bankrotstvo ali se prvo “razvedu” ostave ženi i deci sve kako ne bi mogli da im oduzmu ništa. Ostane im cela plata i prestaju da otplaćuju kredite. Bankrotstvo traje neku godinu za koje vreme ne mogu da dobiju nikakav novi kredit ili novu karticu, što im baš i nije više potrebno. Završili su posao.

Ili, postoji finasijski plan otplaćivanja i za nekakvu sumu novca koju daju nekakvoj kompaniji da im otplaćuju dug - otplaćuju nekoliko godina kada se sve ostalo otpisuje. Isto tako ni oni ne mogu da dobiju nikakav novi kredit ili karticu.

Eh da smo znali onda ovo što sada znamo.

Dok sam se ja setio toga odnosno kada su mi naši otkrili taj sistem - bilo je kasno. Ostali smo sa dugom na karticama koji možemo i moramo da otplaćujemo. Banke su nam skratile limit i ostavile su nas bez mogućnosti da pokušamo tako nešto.

Eto to nismo znali onda ovo što znamo sada.

Sećam se davnog vremena kada su naši počeli da odlaze u Nemačku na rad, kada su počele da se otvaraju prve samoposluge u Evropi pa i u Nemačkoj. Prodavalo se nekakvo, vrlo kvalitetno piće, konjak, koje je imalo vrlo luksuzno pakovanje – flašu. Flaša se, obično vraćala pri novoj kupovini i zamenjivala se za novu. Ali je ta flaša prevazilazila cenu samog pića. I šta su se naši setili: Kupe piće na početku kupovine, ispiju ga dok kupuju ostale stvari i na kasi zamene praznu flašu za celokupan ostali šoping. Trajalo je prilično dugo dok ih nisu uhvatili....