Postoji priča o tome kako se obogatio slavni Rokfeler. Kao, kupio jednom on jednu jabuku za jedan cent i onda je preprodao za – dva. Zatim je za dva centa kupio dve jabuke, pa ih preprodao za četiri. Onda je kupio četiri jabuke i prodao ih za osam centi, a posle toga osam jabuka preprodao za 16 centi… I tako... sve dok mu nije umrla baba i ostavila mu – 100 miliona dolara!

To je, razume se, samo vic, dok je u realnom životu Džon D. Rokfeler svoju imperiju podigao – sam. Kako je to učinio, teško da bi neko danas bio u stanju sasvim tačno da ispriča. Rokfeler, sin ubogog torbara, možda je to sam i ponajbolje opisao dok je polaznicima nekakve škole objašnjavao da postoji samo jedan način da se američka ruža "bjuti" (lepota) odgaji kako treba: "Moraju se žrtvovati njeni prvi pupoljci", kazao je Rokfeler aludirajući bez sumnje na to da i u poslovnom svetu neku žrtvu, jednom, svako mora podneti.

Računa se, inače, da je ovaj Rokfeler početkom prošlog veka bio i prvi dolarski milijarder, uopšte. Nešto kasnije stigao ga je i Henri Ford, kao i – mnogi drugi. Prema američkom časopisu "Forbs", prošle godine je na Zemlji živelo 793 milijardera. Jedno drugo istraživanje je, pak, pokazivalo da je u isto vreme na našoj planeti živelo i 8,7 miliona milionera, pri čemu je još veću pažnju od te morala da privuče činjenica da se više od 100.000 tih, dolarskih, milionera već našlo u jednoj dojučerašnjoj komunističkoj zemlji, Rusiji, u kojoj je, kako neki procenjuju, trenutno četvrtina ukupnog bogatstva skoncentrisana u rukama otprilike 100 ljudi. Što, doduše, i nije neka specifično ruska osobina, budući da smo sličan rasplet famozne tranzicije, kao istorijskog razdoblja karakterističnog po povratku dela čovečanstva iz besklasnog društva u kapitalizam, poslednjih godina, svi uveliko imali prilike da izučavamo i drugde – širom istočne Evrope, u komunističkoj Kini sada punoj multimilionera, pa čak i na svom vlastitom ognjištu.

U odsustvu autentičnih domaćih podataka, svi mi smo, pak, tek zahvaljujući onim internacionalnim, došli u priliku da doznamo da se i nekolicina Srba, eto, svrstala u planetarnu milionersko-milijardersku elitu. Nesrazmerna većina koja se u tom procesu svrstala na suprotnu stranu, dakle među najveće planetarne bednike, stala je, međutim, baš zato, sve češće, da se pita kako li su to jedni  uspeli dok su svi ostali, istovremeno, do te mere – neuspeli?

Teško da će ikada ovo moći da doznaju.

Oni koji bi to mogli da objasne, glavni akteri pomenutih zbivanja, okruženi ne samo "bodi-gardistima" već i raznim portparolima i pi-arovima, ćute kao zaliveni. Drugi se, u strahu od suda i sličnih neprijatnosti, teško odlučuju na nagađanja. Preostali su, dakle, samo teoretičari da objasne ovaj fenomen oko koga, međutim, ni oni sami, između sebe, nikada nisu bili u totalnom saglasju.

Jedno vreme, recimo, u SAD beše popularna teorija Gustavusa Majersa o "baronima razbojnicima" koja se, na izvestan način, samo nadovezivala na tvrdnju Onore de Balzaka da "sva velika bogatstva vode poreklo od zločina". Svako ko se koliko-toliko udubio u istoriju prepunu pljačkaša – uključujući u njih, recimo, i pirate pod komandom britanske kraljice Jelisavete ili Džona Loua, Škota koji je za francuskog cara Filipa Orleanskog jednom osnovao banku, čijim su banknotama onda plaćani državni dugovi sve dok se nije otkrilo da su navodni rudnici zlata na bazi kojih su izdavane "hartije od vrednosti" zapravo muljevite močvare u Luizijani – prosto je morao da se složi sa ovim, makar i krajnje radikalnim mišljenjem. Na drugoj strani je doista bilo teško ne složiti se i s tvrdnjom Pola Getija, američkog milijardera, koji je bio ubeđen da bi, čak i kada bi sav novac sveta, recimo, u 15 časova ravnomerno podelio među ljudima već u 15.30 među njima mogao da otkrije – znatne novčane razlike...

Ovako ili onako, tek, sigurno je da bar oko jedne maksime Rajta Milsa, stručnjaka za fenomen elite (vlasti), ne bi trebalo da bude nikakvog dvoumljenja. One po kojoj je sigurno samo to da se niko i nikada dosad još nije obogatio tako što je – štedeo od plate. Te da su, po pravilu, najveća bogatstva vazda nastajala u vanrednim prilikama, tokom ratova, i da su najčešće stvarana u sprezi veštih biznismena i još veštijih političara, zahvaljujući raznim državnim pogodnostima ili, prosto, dobrim vezama…

Valja, pri tom, priznati da je, osobito u novije vreme, nesporan bio i uspon mnogih novobogataša na bazi čistih vlastitih intelektualnih sposobnosti. Poput, recimo, Džoane Rouling, pisca, koja se među milijardere probila pišući knjige o Hariju Poteru. Ili, čak, Bila Gejtsa, koji je postao najbogatija persona sveta zahvaljujući otkrićima iz oblasti kompjutera. Ali, isto tako, treba reći, i da u istoriji, sve doskoro, nikada nisu beleženi ni primeri toliko brzog bogaćenja pojedinaca, koje je dovelo dotle da su čak i oni koji su koliko do juče realno bili niko i ništa danas već stekli toliku moć da odlučuju ne samo o najvećim poslovima, nego i o ključnim – državnim pitanjima...

Neko je takve nazvao tajkunima. Oni su postali naša realnost. Čak i ako ih nikada ne budemo upoznali, od njih će nam (i) ubuduće zavisiti život.